Otadžbina

162

УМЕТНИКОВА СИНОВИЦА

пушкаста, нижа а пунија од мене. Ја сам бнла нежнија, осетљивија, она напраснија и потврђа срца. Ја се више занимах собом, она кућом. Ја љубљах финији , она грубљи женски рад; ја читах у сдободним часима, она волијаше друштво. У мене као да беше више срца, у њој равнотежа срца и разума. Ја љубљах самоћу или поверљив разговор, она песму, свирку, игру. Мати радо слушаше иесме, приповетке, романе кад јој их читах ја, а оцу сам редовно читала новине по ручку и вечери. Један од мојих добрих стричева беше свршио живописачку академију у Бечу. Он ми даваше толике албуме од разних живописачких школа. Ја их код куће пажљиво разматрах, а чешће сам провела по читаве сате у његовој радионици, посматрајући дивне слике што их тада израђиваше, или дубље испитујући његове цртачке студије људских глава и облика што висаху* оп дуварима. Немојте замерити мојој искрености: више је пута мој стриц снимио овај исти лик што га видесте на портрету и наменио га овој или оној светитељици. Можда ми је гњев светитељака и спремио овако грозну судбину? — То није први чинио ваш добри стриц, драга госпо. —• Ипак, ипак желела бих да се то никако није догодило. Жеља, наравно, пуста; немогућна је измена у зубића мојега живота. — Мало по мало и у мени се развије толика љубав, склоност ли цртању, да се и сама латих писаљке и кичице. Моји покушаји не минуше без уснеха. Једном ћу вам показати збирку слика што их нацрта моја рука у том ружичном добу безбрижног живота. Или можда ви не љубите толико живоиис и пластику ? — Напротив, госпо; пред вама је обожавалац лепих црта, боја и облика. Изволите размотрити који лист на овој мојој бележници. — Прекрасно. Црте тако верне, у сенкама тако мало погрешака. Само напред, драги господине, само напред. Ох како је то задовољство снимити за успомену лица, пределе и остале предмете који су нам драги. Л.епе слике • великих живописаца чисто ме пренесу у други свет, а у