Otadžbina

11*

УМЕТНИКОВА СИНОВИЦА

163

мога доброга стрица беше велика галерија веома верно снимљених сдика од РаФајила, Рембрана, Рубенса, Тицијана. .. . Једном моловаше он велику слику „Преображепа". — Како ти се допада слика Спаситељева? Упита ме одмакув се подаље од сдике, а кичицу држећи међу прстима. — Доста обична, стриче. — Обична, и самообична ? Да, да—лик је доста неразговетан овако из близу; ади ће то надокнадити висина, која јој је намењена. — А боје од хаљина? — Драперија изврсна. — А обдаци, па зрак што кроз аих продире ? — Не замерите, драги стриче, мојој искрености: обоје ми се види нешто нејасно, утрпано, сувише насдагано. — Да, да, и ту имаш право, паунице моја. То је најсдабија страна моје кичице... Ади, гле ти молим те, како ти је до Финоће око извежбано. Ето сам сам у својој радионици однеговао себи најопаснијега^ најнемилосрднијега критичара. Е де, де... — Али, сдатки стриче, прекидох му реч; шта вам јамчи да ја имам право? — Моја свест, сазнање живописачких партија у којима сам сдаб. Није ово попуштање теби. Још сутра ћеш се уверити да ти је оцена више правична него строга. Сутра ће ме походити мој мдади колега: и не чека да му траж.иш суда, казује га живо и без окодишења. — Ваш колега ? — Да, мој млади колега. Сад се враћа из Рима. — Из Рима! Ах, Боже мој, како ли мора бити дивно у земљи слика и свирке. — Он је, драга моја, и изврстан виолиниста. Па гдас — али ето га сутра ,^па ћеш све то чути из самога извора. Да, да, мора сутра бити овде, иди ћу му проредити ону дугу косу његову. — А носи и дугу косу? Упитах стрица и нехотице. — Е хеј, драга моја; мојој лепој синовици као да се већ у напред додворио гиздави господичић?