Otadžbina

164

УМЕТНИКОВА СННОВИЦА

Оборих очи. — Та но, но; далеко је од мене замерва и прекор. Така питања, дабогме, најлепше доликују росној младости. Али одмора је доста — да наставим рад! — Збиља, паде ми на памет .једно мало портре, које ти мишљах показати. Како сам већ постао веома забораван. Отворивши велику Фиоку у свом писаћем столу, извади малу свијену слику и пружи ми је. Он се примаче слицп и поче слагати боје да је даље настави; ја развијем портре на крилу, и узев плетиво, почех пажљиво посматрати живо израђени снимак. Како сам онда жељним ватреним погледима покупила, усисала оне леие црте, и данас су још верни утисци што се упечатише у моју осетљиву душу. Очи крупне и живе, чело високо, уста превучена лаким осмехом, брадица мало замршена, црна; дуга, врана коса као оквир спустила се с једну и другу страну лика, врат нун, бео, висок, слободан — једном речју диван ! Што се више у слику удубљивах, тим ми се већма прса надимљаху; осетих задовољство душе како никад дотле; промиле неки пријатни жар кроза све тело моје; пригнух се већма узоритој слици, хтех је иољубити; рука ми клону, па расејано погледах кроз прозор. — Ето ти паде плетиво, драга синовице. Опомепу ме стриц. Збуњена дохватим. — Куда си тако пажљиво гледала ? У осамљеној околини ове куће обично. .. — Има доста голубова, љубазни мој стриче; па се загледах у оно двоје; ено их, видите, на оном рогозном крову, како се приљубило једно другом па гугучу. — Али, не чини ли се вама, као да се чуше врата од капије... — Та ето је већ неко у предсобљу — куца! — Слободно! Врата се нагло отворише и пред нама беше — оригинал. Сва претрнух. Скочих збуаена. Изненађење ми везало ноге и ја не могах крочити. Плетиво ми се једва одржа