Otadžbina

уметнивовд с1шов11ца

165

у рј ? ци , а његово драго портре наде преда ме на тле. Не знам да ди сам поцрвенела, али ми образи пламтеше. — Знам да вас је моја похода изнена дила, драги мој колега и ментору. Али шта ћете — не тражите тачност у младости, а особито у нас уметника. — Знам ја тебе добро, тицо селицо; код тебе се никад не подударају дела с плановима. Али сам и ја дочекљив! Добро ми дошао. Што нре, тим милије. — Моја синовица, показавши руком на мене. — Драго ми је. Госпођица ће извинити, што собом унесох и нутни прах. Мој путнички костим... — Ни мало нас не вређа, драги господине, приметих му осетивши повратак снаге говора. — Ако смем понудити столицу. — Али ћете ми дозволити да прво дохватим слику, коју сте испустили. Ово је за цело — (и погледавши портре викну зачуђено): мој лик! — Да твој, брзоноги путниче ; примети му шаљиво стриц, који беше спазио моју збуњеност. Да си дошао сутра, лик би застао ено у оној фиоци , где се и до сад одмарао. Ја прихватих његово портре, а он, стиснувши ми несташно врхове од прста , погледа ме значајно и на свежим образима појави се осмех. — Сад видим да тачност има своје врло добре стране. Сутра би био мој долазак задовољство, данас је узнемирење. Али, ви ћете ми опросгити, госпођице... Та тек не зависи све од нас самих. Подеси се повољно друштво, јеФтин подвоз, дан прекрасан... Ала је, драга госпођице, у ово доба пријатно путовати : златне крстине дижу се по пожњевеним пољима ; свет врви тамо амо хатаром ; небо трепти у зраку ; овде онде појави се по који бели облачуљак , шетне се плаветнилом небеским и после неколико тренутака растопи се од милине и нестане га. Ах, драга госпођице, не можете замислити колико волИм путовање. А ви, ако смем упитати ?