Otadžbina

166

УМЕТНИКОВА синовицА

— Ја сам врло мало путовала. Мој је свет кућа мога оца и стричева радионица. — Е, Боже мој, од кад ја нисам видео своје сеоце и своју мајку. — Сад их се сит можеш нагледати , за неко време можеш у селу наставити вежбања у масним бојама. Примети му стриц. — Али, морам вам признати, да сам науман учинити јога један пут . . . у Млетке. — Та ја сам одавна казао, да си ти вечити иутник. — Рад сам тамо да учиним последњу студију боја. — Као да те овамо чекају иразни белведери и музеји; лати се ти праксе, драгановићу мој. Да није иконостаса и икона, давно би се осушила моја кичица. — Наше је знати и умети, драги колега. Наруџбине нису у нашој руци , а тешим се надом да свет иде на боље. Али, опроститс мојој непажњи; госпођице, само на који тренутак; рад сам да расмотрим најновије слике господина стрица. Охо — овде је цео Форум светитеља и светитељака. — Блажени црквени живопису ! Тихо пристаниште наших кичица ! Па читаве бројанице целиваћих икона ужас, ужас ! Хм, ово вам је најновија слика „Сааситељева." Л.ик и прелом боја на драперијама — доста изврсно. 06лаци и зраци тешки, тмасти — чини ми се стара ваша махна... — Верујеш ли сад да имаш право, драга Марија ? Викну ми стриц ни мало непомућен у своме расположењу оценом млађега колеге. — ПГга ? — Ја , дакле , понављам само госпођичине примедбе. Охо, ми смо сретни, драги добри колега, кад у наш табор ступају и тако нежне и лепе поборнице , као што је, дозволите ми да отворено кажем, — и ваша госпођица синовица. — Будите само смотрени. — Она нам је опасап кри тичар. —