Otadžbina

УМЕТВЦКОВА СИНОВИЦА

167

— Не узимљите речи стричеве са свим буквално, го сподине ; приметих му доста збуњено. — А за што не ? Али, да не верујемо ни њему ни вама. Ако смем понудити вам руку, да походимо све сликшто су у овој галеријци. Не познајем вашу спрему, али на неколико мојих учтивих питања, ако нам дате довољне одговоре, онда је — испит положен. — Господине, мој стриц обично. .. — Не претерује, племенита госпођице. Знам ја њега знам. Коме он повлади, тај је на доброме коњу. Пред нама је стари Кореџијо. Молим узмите се добро на ум — незгодна је ствар поклизнути на испиту! Тако сам с њим испод руке по неколико тренутака стајала пред сваком знатнијом сликом. Прибрах се добро, јер ми у срцу закипе жеља да би моје знање угодило господину питачу. То захтеваше и мој понос и моје усколебано срце. — После четврт час реших и последњи темат. — Преко очекивања, љубазна госпођице, беше његово гласно, а јачи тисак руке његово немо одобравање. — Ученица вам је осветлала образ, драги колега, настави окренувши се стрицу, који стајаше по даље од нас и сваки час погледаше на слику Спаситељеву. — Ето видите да се даље живописне штудије могу чинити и без Млетака, драги господине Светиславе. — Знам ја да сте ви стари опозиционар ^Јјега путовања, али, помислите само — Венеција. — Па чаробне ноћи, па гондоле и гондолијери, е хе! — Старе песме , тупе зарђале стреле, господине колего. Госпођице, дозволите ми апеловати на вас. Једна слатка мисао прелети ми кроз главу. Село где живи његова стара мајка тако је близу нас ! — Срце ми живље закуца ; и нехотице дигох руку и наместих косу која ми се беше расула по зажареном челу. — И ви ми одричете посредовање, љубазна госпођице. — Ако се ставим између вас, пристајете ли на мој суд.