Otadžbina

168

УМЕТНИК0ВА ОИНОВИДА

— Мени је све једно, али тосподин цутник? — Подвргава се савршено суду вашем, лепа госпођице. — Дакле да чујемо пресуду, синовице ! — Господин Светислав, на сваки начин, ићи ће у Млетке, али.. . — Али ? Викнуше обојица и погледаше ме радознало— Јесен и зиму да поклони мајци и селу у ком се родио. — Светиславу се мало изменише црте на лицу. Погледа ме пажљивије ; погледи нам се сукобише. — Ох, Боже, да ли ме је разумео, помислих у себи. — Но — како годи пресуда вашој путничкој торби, драги мој перпетуум-мобиле ? — Дозволите до сутра одгодити мој пристанак или незадовољство, љубазна госпођице. — Мој вас суд ни мало не веже ; ви сте потиуно слободни, господине. Приметих му усиљеном тишином, па да бих сакрила своју неравнодушност, погледах на поље кроз прозор. У тај мах одлете голуб са суседног крова и сама голубица снуждено слете у — голубињак. — После неколико тренутака обојица се спремише за излаз, јер већ беше сунце на заходу. — Надам се, госпођице, да ћемо се опет сутра овде видети. — За цело ће бити пре нас обојице, иримети мој искрени стриц. Кад су излазили, наши се погледи још једном сукобише пре него се за њима врата затворише. Не мицах се с места док не мину и последњи шум од њихова хода. Сутра дан сам устала раније но обично. Обучем хаљину што ми најленше стајаше. Као да је сад гледам : беше од плава танка вапера с поизрезаним грудма и нлећима, а рукава кратких. Косу увих просто у две у три чупаве витице, па приденух великом укосницом, а с леве