Otadžbina

УМЕТНИКОВА СИНОВИЦА

169

стране приденух белу ружицу с два т ри листка зелена. Кад би већ десети сахат , бадих нреко руке танки, бели вео. Узех вез и неколико најновијих бројева новина. Марта ме је испратила до на капију , али јој ништа не рекох. Ама се она насмехнула, бубица једна ; морала сам јој упасти у очи. Само ми рече на растанку : бледа си ми нешто, Марија; довече ваља да раније легнеш. Ја јој стискох руку и пожурих се као на крилима. Да ми прости Бог, као да у цркву полазих. Срце ми бијаше живље. Он већ беше цео целцат у мислима мојим ; чињаше ми се као да већ уза мс ходи. Еад отворих врата, приберем се, да ме промене на лицу не би издале. Стриц држаше кичицу и стајаше већ нред Спаситељем, а он сеђаше — помислите где ? — На мојој столици. У руци му беше писаљка, на колену књижица с картонима. Чим се појавих скочи , полете ми на сусрет до половине салона и тад се једва устави. Не знам шта ми би, и ја брже но обично похитам му право на сусрет. Помислите само таку лакомисленост ! Кад се мој добри стриц окренуо, наше руке већ беху једна у другој. — А, ти си Марија ? А где се моја синовица данас тако дуго задржала ? Упита ме стриц. Ја му приђох руци. — Да нисмо били мало болесни ? Нешто си ми побледела, дете моје. А, господине Светиславе, таје ваша слабост прилепчива. Реците Марији шта вам нагна бледило у лице. Ето одмах и мене док овог апостола мало побоље уљудим. — Госпођица се мало закаснила , примети ми Светислав прихвативши вео. — То је само у пркос стрицу, што је рекао да ћеш прва овде бити, је ли ? Знам ја женске каприсе. Сви сте ви једнаке. А, јесам ли погодио, Маријо ? — А ако нисте погодили, госиодине колега. Одговори Светислав. — Е, ако си и ти њезин бранилац, онда боље за ра-