Otadžbina

170

УМЕТНИКОВА СИНОВИЦА

није да обрнем конље. И тако ме давна гоне свештеници г да им што пре докусурим ово мало темпланда. — Ја сам, госпођице, био мало слободнији. Заузео сам ваше место због згодне светлости. Дозволите да вас отпратим до ваше столице ; — примети ми Светислав. — Чини ми се ви сте цртали. Задржите само и даље то моје местанце. — А ви ? — Ја ћу сести о®де према вами. Ево овај округао столић стављам међу нас. Наслоните на н> своју бележницу, један само крајичак довољан је за мој рад. Тако, сад наставите што сте започели ; ако је слободно видети? — А што да није слободно, утаче се стриц. Господин Светислав сигурно је крокирао своју пусту илузију о Млеткама. Видили се већ врх од Маркове цркве ? А збиља, љубазни колега, како стојимо са одлуком ? Је ли готова ? — Судији је само дозвољено питати , а публпци не . примети му Светислав, погледавши ме благо и весело како никад дотле. — Па, лепи мој судијо, времеје да отворите седницу; Дрмните у ту меденицу што је пред вама. Викну ми шаљиво мој добри стриц. Ја зазвоних. — Дакле, господо моја, седница је отворена. Господине Светиславе, ви имате реч, рекох му смешећи се. — Судија ваља да стави питање ; — иека је дозвољено публици приметити; напомену стриц. — Дакле, господине Светиславе : шта вам је прече, још једна студија боја, или стара мати ? Упитах га и шаљиво и озбиљно. — Мати! Викну не скидајући ока с мене. — А шта вам је драже : Млетке или село које вас је родило. — Село! — И тако.. . — Остаћу код мајке цело време које предложисте. Али