Otadžbina

УМЕТВНКОВА СИНОВИЦА

171

дозволите ми приметити, да има још једна драж, која ми не да тако брзо остављати ова драга места. — Да ниси већ ногодио да омажеш какву сеоску црквицу — То не, драговољно сам пристао да испишем једну светитељку, — (и пришану ми на ухо): за храм мога срца. Ја сам га потпунце разумела и задрхтада. Рука му се приближи мојој. Ја је лагано дотакох и погледах га с чежњом и пуном преданошћу моје раздрагане душе. Стриц пе беше чуо последње речи Светислављеве, и поче се сувише занимати живописом. Ја наставих вез, Светислав црташе, ћуташе, а овда онда погледао би ме. По који пут нам се погледи сусреше, а подуже почивке минуше кад га никако и не погледах. Нестрпељив куцкао би писаљком по столићу, да би обратио моју пажњу на његову чежњу. Кат-кад се одазвах, а кат-кад се учиних да ме се не тиче. Једном падоше меке витице његове дуге косе и покрише му целу десну страну лица. Игла ми у руци задрхта, целу ме уздрма жеља да скочим са своје столице , да мојом руком дигнем с лица оне лепе власи , да их наместим и оспем вреле пољупце по његовом ведро-белом челу. Ох, драги мој господине, не знате како су често несташне и пусте девојачке жеље. Мој стриц прекиде ћутање : — Тако, сад сам им мало подрезао браде и дао живљу боју. Кад дођу ова дванаесторица на икони — да човек излуди ; смрт су ми ти „господски" празници. — Ма колико да мењам и измишљам опет — монотонија, сама монотонија. Већ не знам како да обучем и наместим овог проклетога Јуду. — УниФорма , колего , благословена униФорма ! Примети Светислав цртајући живо по својој бележници. — Гле, гле — а зар си ти још ту ? А што ли ми се тако ућутала еолова харфа ? Па камо и твој веркл, Марија ? Другдаш да побегнем од твојих запиткивања — а гле сад?