Otadžbina

172

УМЕТПИКОВА СИНОВИЦА

Још да умукнем ја па гогови манскени. Јесте ди ме чули, говорите, или... — Или ? Удари јачим гласом Светислав. — Да говорим ја. — Нико вам не крати, мој драги колега. Примети му Светислав, не дижући ока са своје бележнице. — „Што Кутиш каменита стјепо" ? Певну мој весели стриц, иа, окренув се на ново сликама, подигне на ногарице недовршену слику „Ерститеља — Ходи, ходи, мој драги Јоване, да ти мало поугладим ту камиљу длаку, да проведем Јордан кроз ту суву и голу пустињу око тебе. У тај мах чујаше се на пољу ход и говор људски. Стриц отшкрину врата. — А ви сте с туторима, господине попо. Одмах, одмах. ... И оставивши кичицу и боје, оде да их прими у својој живећој соби. — Готово ! Да бацим само још једну црту, на би била излишна. Кликну одушевљено Светислав, остављајући на сто књигу и писаљку. — Нова композиција ? Упитах га не дижући ока с веза, — Најновија, госпођице, најновија ; узмите је само у ваше лепе руке. — Још је књига топла од ваших руку, приметих му спуштајући поглед на слику, коју бејах прихватила. — Да, да, данас ми није понајбоље. Била ми јаче ударају. Морам још данас у село. Ноћас имадох бурну ноћ. — Уз мајку су тако тихе и спокојне ноћи, господине Светиславе ; ах моја покојна мати, како је лебдела нада мном ! Па тишина сеоска, све ће вас то умирити, расположити. Ох не знате, како волим село и онај мирни живот у селима. Али, дозволите ми приметити , и ваша се писаљка радо свија око села. — Око природе , госпођице , око природе; дода Светислав. — Обе речи један и исти појам.. . Морам признати, да вам је композиција сувише идеална. . .