Otadžbina

174

УМЕТНИКОВА СИНОВИЦА

— Ваше миришљаве одаје. — И десно крило двора.. . — Гадерије најлепших слика, и моја радионида... Ја сам већ дрхтала; осетих топлину његове руке, која беше врло близу мојој. Он је горео, кипео. Не усудих се дићи ока са слике. — Да се сиђемо доле путем у село .., приметих му узбуђења. — Останимо још мало у врту. — Не, не, ја сам нешто клонула. И ви сте уморни. Пређимо брзо језеро ! — Ал' је на њему само један чун ! & — А у чуну ? Упитах га загушљивим гласом. — Не познајете ли ону женскињу; лице, косу бујну, и у коси цвет ? — А онај до ње има вашу дугу косу, и високо живо чело као ви. Прошаптах и погледах га. У тај мах већ је био на коленима преда мном, обе моје руке у његовима. Живе очи његове тражаху мојега погледа. Моја се прса таласаху, образи гореше. Усијано своје чело спустих на његову црну меку косу, а на грудима осећах нежне пољупце његових врелих усана. Ослободих руке и јаче приљубих његову лепу главу к својим прсима. Кад се *мој драги стриц беше вратио, застао нас је где разматрајући Рубенсове слике, кријасмо узбуђење, које нам беше тако живо исписано на лицима.

Полазећи остави Светислав своју бележницу на мој столић у стричевој радионици. Надам се, рече тихо, да ћете ме походити с господииом стрицем и донети моју књижицу. Разгледајте је у слободним часима. У њој је пуно и лепих и смешних и будаластих и неразумљивих слика и црта, онако какво је кад расположење у мени преовлађивало. Моја су, рече, расиоложења веома променљива , често не саставе ни часа с часом. Шта пута почех цртати какве