Otadžbina

206

СТЕВаН ДУШАН

Бакулић који је дотле ћутао — шта се то нас тиче хоће ли бити војне или не ће? Нек се за то брину они којима су велике работе, који морају на војску кад их господар нозове. Ми хвала Богу не ћемо остављати наишх паса и наших соколова, нас се не тиче ни једна велика работа! — Знаш шта је, Младоше ? — уплете се у разговор и соколар Брапа Добретић — ја бих волео сто пута да сам и ја зидао ове дворе нашег младога краља, волео бих три пута више дана у години ићи у краљеву сенокошу, у краљеву жетву, у краљеву војску и у све што се зове велика работа него што морам из дана у дан, и дању и ноћу, и лети и зими да се мучим са овом проклетом тидом. Ја мним да би лакше било научити вола да полети у облаке, него гдекојег сокола! — и он љутито удари зврчку своме соколу на руци, а соко само кљуцну у рукавицу па се намести другчије. — А што, Брапа? — принита Гођен — Зар је тако тешко изучити сокола да лови? — Богме ја сам многе соколове изучио, али што сам с овим имао муке, то је нропаст. Узмем те му натакнем кожну капу на главу лепо да му ие жуљи очи, па га онда вежем за ноге и оставим га да гладује, дан и ноћ, на му онда скинем све и станем га мамити каквом тицом да ми долети на руку. Не ће рђа ни да се макне. Ја му опет навучем капу и обућу, па га вежем да гладује још дан и ноћ. Кад сам га одрешио, наместим га на ивицу од стола на се одмакнем са храном за њега само за три корака. Мислиш да је долетио ? Боже сачувај. Трећи дан полети али као да се покаја што је попустио, па се врати. Хо, муке моје, не смем га нахранити јер онда знам да га не ћу никад изучити, а опет бојим се црћи ће од глади пасја вера па ћу страдати; јер су ми двородржице причале да је тај соко од онога рода племенитог што се гаји тамо негде у Фалкенверту, како ли рекоше, у Фландрији, где се за једнога сокола од тога рода плаћа по три стотине динара. Прође и четврти дан, а јогуница не ће на руку. Мртвачки