Otadžbina

СТЕВАН ДУШЛН

207

ме је зној свега обдио. Кад би пети дан а он већ не могаше да издржи глад, па ми додети на нееницу те га н&храним. За тим га стадох износити у поље, и пуштати на голубове са потсеченим крилима. Сто пута ми је хтео побећи да не беше дугачких опута којима сам га везивао. Па онда док сам га научио да лети уз ветар! Ни једна тица не лети радо уз ветар, али соко — то је мука жива. Па и то којекако, ал да са земље скочи човеку на руку, да скочи коњанику на коња, да не зазире од ловачких паса, морао сам га но толико дана на једном обручу љуљати, да не само гладује него да не може ни за тренутак заспати. А шта мислига кад га је ваљало научити да ону тицу коју улови не рашчупа него да је читаву донесе! Најзад и то свикну, и ако ми је још и сада хтео побећи кад год би коју јаребицу промашио, те сам га морао мамити соколовом играчком која је налик на тицу, али кад дође ред да се навикава нападати на веће тице: на ждралове и на роде, мислио сам нигата се ие ће моћи учинити. Срећом набављао сам лако младе роде, а маторима сам потсецао крила, те тако изиђох на крај. Особито ми је помогло што сам га могао носити у друштво маторих соколова. Сад истина слуша као девојка, ал опет кад би ми когод оставио да бирам хоћу ди зидати куле и градове или ћу бити соколар, ја бих пре изабрао сваку тешку работу него ово! Тек што Брапа исприча своје јаде, зазвекеташе ланци од главнога моста који се спусти, капија се отвори, и први изађоше у поље два мдадића, који се упутише право псарима и соколарима. Ови се узрујаше, сгадоше се намештати у ред, неко чисти своје кдашње од прашине, неко намешта свој гуњ или капу, јер им је цело одело било од црне раше (грубог сукна), па чисто беху побелели од прашине. То им беху старегаине. Једно беше млади кнез Марино БањиК први соколар а друго вдастелин Баљдовин, ирви псар младога краља.