Otadžbina

СТВВАН ДУШАН

209

— Јесмо, кнеже господине! — одговорише соколари у глас и поскидаше капе. — Еако је, Добретићу? Хоће ди да сдуша твој Фдандријанац? Немој да ме данас осрамоти пред свом господом, јер овакога лова као што ће данас бити није још видела Веља Планина! Међу тим и Баљдовин разгледаше, да ли су сви ловачки пси у реду и на броју, раздаваше својим људма наредбе, световаше их којим ће редом ићи. У то им приђе и један сатник из логора, сав у оклопима као каква риба у крљушти. — Добро ви јутро, господо! — Добра ти срећа, јуначе ! — одговори Марино Јеси ли поранио, јеси ли твоје људе опремио у хајку ? — Та отишло је вшне од пола наше целе војске у планину да вам изгони дивљач. Ја Бог и душа не знам ко то тако наређује. Ви кад одете у лов, ви не знате што је доста, а док се ви тамо бавите, дотле . . . — Шта дотле, оштра мачино? — припита Баљдовин смгшећи се. — Дотле може напасти војска старога краља . . . Двородржице прснуше у смех. —■ А за што не и војска Франачка или алеманска? упита Бањић. — Смејте се ви, али бојим се пресешће нам свима смех, агсо нас овако без војвода и без гдаве изненаде, јер ми не ћемо моћи ни дворова одбранити, а камо ли . . . У тај мах у унутрашњим авлијама затрешташе трубе. — Сваки на своје место! — Заповедише Марино и Баљдовин својим људма, па журним корацима одоше у дворове где се искупљаху сви ловци, сви гости, сви који који ће пратити младога краља у лов. После четврт сахата кренуше се ловци. Напред јашу четири трубача са црвеним баретима окићеним бедим перјем на глави, са модрим контушима, црвеним клашњама и зеденим напршњацима, сва четири на ОТАЏБИПЛ 1 I 14