Otadžbina

210

СТЕВАН ДУШАН

белим коњма на којима беху амови од црвене коже, онакви као што се данас мећу на коње за презање у кола. Трубе им веома дугачке, и са сваке виси по једна црвена заставица, дугачка колик и труба, и у среди на свакој застави извезен бели орао Душанов. За њима маршираху три одељења војника : прво пешаци који су били наоружани само мачем и једним овалним штитом на левој руци, а од хаљина имађаху жућкаст прслук ишаран црним бобицама преко оклопа. који им је покривао и трбух, црвене клашње са модрим пругама које на цволикама беху покривене оклопним удлагама. Друго одељење војника беху копљаници са сниским округлим шлемовима који позади покриваху цео потиљак, са контушима и клашњама од вишњеве чохе, са грудним и голенским оклопима, са дугачким добро окованим потешким коиљем на левом рамену. Та копља имађаху на једном кроју кратак шиљак од гвожђа за забадање у земљу, а на врху беше крст од „наџака" и „миздрака" за бодење, раздирање и млаћење. Треће одељење беху дворски стрелци госпоски обучени, са црвеним капама, белнм извезеним контушима и црвеним клашњама. На прсима и на леђима укрштаху им се танки кицошки кајиши о којима је висила лево широка, пљосната на гитар налик извезепа канија за стреле, а десно кратки нож који је обично гуран на леђа као што данас носе Фишеклије, у десној руци носили су лук. Иза стрелаца јахаше млада властела српска на својим помамним хатовима и у својој сјајној опреми. На челу је Тома и Војислав ВојиновиЛ, из Подгорице, она господа, у чијој се кули састала млада властела српска која је оправила у Византију Гребостреку ону књигу што су је читаоци прочитали у почетку ове приче. За њима дични синови честитога кнеза Војихне : Јован Оливер, Жарко Дејан и Љутица Богдан. На њима је једнако одело и опрема: на глави шлем на коме сгоји незграпно сковани али позлаћени лабуд, тица која је била грб њихове славне поро-