Otadžbina

216

СТЕВЛН ДУШАН

не ћс ни вратитн ван везан и са војском старога краља, који ... Душан плану: — Ја сам мислио Припче, да си ти бар онда будан кад си на коњу, и кад идеш у дов, а оно видим да ти још сањаш твоје снове. За тим ободе свога коња тако јако, да је ватреми андалузац читав хват скочио. Целога пута није више хтео Душан да проговори речи са Гребостреком, који се стиснутом песнидом лупао по колену и гупђао! — Кажем ја теби: Припче, ћути Припче! Не ћеш ? Тако ти и треба. Међу тим у нредњим одељењима беше се заподела песма и шала као да су сватови. Ори се песма, ржу јуначки коњи, лају и кевћу силни ловачки пси, кликћу соколови, тутњи топот воњски, звекеће светло оружје ударајући о сјајне паицире и оклопе, дигао се прави урнебес! Сунце је било повисоко одскочило кад је тај ловачки „поход" стигао под Вељу Планину. Ту затекоше читаву војску хајкача, који се дотле беху одморили, и који сад одмах одоше да се распореде по планини како ће сву дивљач коју дигну нагнати право на стрељачки ланац у који се ловци одмах и расуше по што су сјахали с коња. Псари одведоше своје псе у онај део планине где не беше хајкача, и када трубе дадоше знак да се отпочне лов, они им поскидаше литаре и ланце, а пси јурнуше у планину као исте стреле. У исти мах диже се хајкачка граја, која се разлегала по оним гудурама и стенама у стотину дивљих одјека, као да се земља распада. Из те неразумљиве ал величанствене граје на један пут се стаде распознавати глас. — Дивљи вепар! Дрште! Ухаа! Ухаа! . . . Не дајте тамо . . . дрште! И доиста хајкачи беху кренули некакво чудовиште дивљега вепра грдне величине са страшним зубма. Он је