Otadžbina

СТЕВАН ДУШАН

219

тако, да га Палман није могао видети шта ради, иа стаде бедежити. Белешкама тога дијака имамо да благодаримо што можемо да саошитимо читаоцима Палманову п ичу готово од речи до речи 1 ). „Кад сам био мало дете много сам слушао где читају и говоре како се ни чим не може- доћи до таке угледиости као верном службом добрим госпођама. Кад ми је било дванаест година, чим сам наишао па некога који хвали и слави госпође, одмах сам се и ја пришуњао к љему и распитивао сам за њихове врлине и навике. На скоро за тим иостадох двородржица код пеке врло лепе гоопође од веома високог рода, која беше узор у свима женским врлинама, и одлучим у себи, да се тој госпођи иосветим у службу. Кад бих у лето набрао пољекога цвећа, одмах би га однео њој ; кад би она то цвеће држала у својој белој руци ја сам се радовао и помишљао сам : ту где ти сад руком држиш цвеће, ту је мало час била моја рука. Кад би јој полили воде да опере своје снежнобеле ручице, ја сам кришом износио ту свету водицу па сам је иосле попио. Таква беше моја детињаста служба. Доцније станем у службу код гроФа Хајнриха од Истрије, код кога сам учио витешку службу и уљудност; оп меје научио како ваља с госпођама говорити, како ваља слатке речи низати у писма. У то ми умре отац и ја се морадох вратити у Штајерску у моју домовину, али сам се и ту непрестано вежбао у јахању, у двобоју с копљима, п у сваком витешком послу. Кад је за тим кнев од Аустрије удавао своју кћер, на дан саме свадбе произвео је мпоге доброродне младиће за витезе, и међу њима и мене. Том приликом сам видео слатку моју госпођу, али несам могао говорити с њоме; само су ми причали да је пред господом казала: „Радујем се што је господин Палман постао витез. Онје дететом био двородржица код мене." Кад Види: ШИсћ уоп ТлсМеп81;еп18: ГгаиепсНепз!;, саопштено у изводу у: <ј?и§1ат 1'геИац', Аиз с!ет М1«е1аПег. Страна 542—552. —