Otadžbina

СТЕВАН ДУШАН

229

На месту где су били китњасти двори мдадога краља, пуше се грозне развадине. Где су биде танке куде ту су гомиле крвавог камења. Где је била црква с поздаћеним кубетима, ту још лиже пламен из развадина. На пољани и по авдијама где је бидо траве и цвећа, деже исакаћени лешеви , превијају се у прашини тешки рањеници , који својим јауцима продиру срце Душаново. Он стоји као укочени кип на једном изваљеном балвану, прекрстио руке па гледа право преда се. Л.ице му бледо и непомично као у мртваца. Само му се усне мичу, и он издаје заповести својим доглавницима који око њега стоје : — Патер Перегринус, ја примам услуге твоје и твојих властела. Вукашине, ти ћеш одмах у Алавањију 1 да ми скупиш кодико год можеш већу војску. Примам и ваше новце, господо трговци, јер ми треба лепо опремити војску са којом ћу да вратим учтиво похођење родитеља краљевства ми. На посао, брзо и веседо, господо, само весело ! То ће бити диван састанак оца са сином ! —

(Наставиће се.)

1 Арбаиашку.