Otadžbina

228

СТЕВАН ДУШАН

Горак осмех задрхта око усана младога краља. Да је знао кнез Прибац шта је значио тај осмех на Душановом лицу, не би се много хвалио верношћу своје жене. . . У томе тренутку зачу се топот коњски. Сви се окренуше да виде ко то језди, кад ал један од тешких оклопника, из војске која је остала код дворова, трчи на коњу као бесан, и непрестано мамуза једнога парипа, који сав беше у пени. — Шта је то ! ? — Униташе се у један мах сви зачуђено. — Господару, не ће добро бити — рече кнез Прибац и скочи на ноге. У то и коњаник паде иолумртав од умора са свога коња. Једва је дошао до пред младог краља. Ту паде на колена и само је нагло и површно дисао, ал да проговори никако. — Шта је ? Шта, је ? — наваљиваху питања са свију страна. — Пустите човека да к себи дође! — заповедаше Душан. — Да се није каква несрећа догодила ? Оклотшик потврђаваше машући главом. — Да нису гусари напали на дворе ? Гласник одриче опет главом. Тек после неколико тренутака изусти сиромах ово неколико испрекиданих речи. — Војска из Породимље.... Стари краљ .... преко ноћ.... сви наши изгинули. .. . Двори младога краља .... од јуче горе. . . — и глава се јаднику завали , шлем му паде с главе, и сад се видело да је и рањен, и да је морао много крви изгубити путем. Он беше онесвеснуо. То неколико испрекидапих речи беше скаменило целу дружину. После неколико тренутака немог ужаса, Душан грмну: — На коње јунаци. Нико се од своје судбине отео није ! —