Otadžbina

МЕМБГАНЕ ЂЕЛИЈА

231

Монистичка ФилосоФија нашег века на емниричкој основи ујединида је свеЈ, и најнеуједињеније елеиенте материју и душу; а најрадикалнији, механички поглед није се страшио конзенвенца па ма како оне непријатне биле. Радом последњега деценијума, радом претешким и неуморпим пронађена је крвна веза органских облика. Непокидани ланац свега што живи изнесен је у облику генеалошкога дрвета. Свакоме је одређено место његово у природи, и најмањем сгворењицу његово, и човеку његово, украј праве зоолошке својте његове. И сад, по тим лествицама које еволуцијонисте саградише, није тешко проћи кроз свет органски, — од батибијуса до човека. После пропасти зеоцентричке теорије, то је друга победа еманципације духа човекова. , „0тП18 се 11 и1 а е се11и1ае" — тоје девиза данашње биологије. И, као што је познати философ искао полугу довољно дугачку и ослонац нужни па да упрти земљу, тако би данашњи биолог могао казати, дај ми да умем начинити ћелију и да сам господар извесних услова па ћу вам ћотип'си1иг-а начинити. Жеља ова, на први мах изгледа и немогз'ћа и смешна. Али, промишљено мало дубље, философски, види се да нити је немогућа ни смешна. Подобна проблема у механици била је до скоро предмет најдубљега промишљања. Али, узајмица сила доказала је немогућност конструкције „Регре*ииттоМ1е в . Међу тим узајмица органских облика међу собом и са облицима анорганским доказала је могућност начинити „живу душу," — ако је баш још све за тим запело да се она у лабораторији гради. Та Фабрикација живих створења из мртве материје човеком, та тако звана Сгепега1ло вр оп! апе а јесте питање веома старо. Историја тог питања, као и историја већине природжих наука почиње се: „Још Аристотело мислио је да црви у сиру постају од самога сира* . . . и т. д. Но