Otadžbina

248

110ПА ТПХОМИР

трунка од какве нечистоће. Милина ти је погледати по тако скромној свештеничкој кућици! У њојзи нема блата а нема раскоши; две три сламне столице, чиста бела постеља, у нрочељу клупа ћилимом застрта, на дувару виси мајка божија разним шареним позлатама искићена, а пред номе лено орибано од цинка кандило. Сељак кад у таку собу уђе и нехогично скине шешир с главе, иоклони се и пољуби старога попу у руку... На пољу су цвркутале тице, а ситна сељачка и попина дечица играла су се испред прозора, час су тапкала у своје мале ручице, час трчала, а кад је неко нало , или друго што смешно учинило , онда су се сви у један «глас церекали, тако гласно, безбрижно, чинило ти се као да свако од њих у две мале пикуле свира .. . Седи нопа промоли главу кроз отворен прозор, а деца се сва ућуте и чекају шта ће поиа рећи ? — Децо, празник је, време је да у школу идете, а одатле ћете лено сви у цркву ... — Оћу ли и ја, бабо? пита га његова мала, несташна мезимица. — Ти ћеш остати код куће, ти ниси још за школу, а у цркви правиш много нереда. Деца се разиђу а попа и даље размишља у својој самоћи. Сад уђе и црквењак ; и он је прешао већ своје средње године ; зулуви су му седи, али се чисто и лепо зглађени пуштају у танким праменовима низа слепе очи. Он је скинуо шешир, пољубио је попу у белу руку, па мирно чека шта ли ће стари попа да му каже. — Јевреме, на сату је пола десет, иди па звони на службу; подуже звони, јер ево од некога времена црква је остала празна, а ио биртијама све се више беспослена света искупља, па онде троши своје муком и знојем стечене новце.

Црква је дупком пуна народа ... Јеванђеље је прочитано, на дверима стоји мирно , у простој неизшараној