Otadžbina

ПОЛА ТИХОНИР

247

Стари попа се радовао томе успеху; али је још мпого требало учинити, мпого што гата срушити, да се на тим срушеним развалинама сјајнија зграда подигне. Народ је био напуштен, па му таки беху и станови, баште, па и жене, деца и људи . . . Ни о чему се није мислидо, него о частима и пијанкама: роди се дете, пола се села згрне на част, ако жениш сина или ако кћер удајеш, или ако крсно име славиш, још горе и црње! . . . совра је пуна пива и јестива, а међу гостима ћеш видети, и Немца и Маџара и Влаха... Па сви се они труде да штовише од отог српскога зноја, од оте срнске части са собом понесу. То гостопримство, та србинова љубав према ближњему, то неограничено поверење према сваком човеку, та српска племенитост, то му је у једно и мана с којом се рађа и умире . . . Та мана могла је некада бити и врлина, али је у деветнаестоме веку пропаст његова!.. . Знао је то добро стари отац Тихомир, па се за то и трудио да своју општину од извесне пропасти спасе. — Ја љубим мој народ , говорио је добри старац и ја не могу мирним срцем гледати, како се сам у својој доброти и невиности упропашћује. . . Ето дођоше Немци и Маџари, голи и боси, па сада купују наше земље !. . . Не ће дуго потрајати, а ја ћу мојим старим очима гледати, како Србин, како пређашњи газда, како господар ове банатске земље досељеноме надничару надничи... Па смем ли ја то дочекати, смем ли донустити да ми за живота вуци стадо раздиру . . . Тако једнога дана празничног седи стари попа Тихомир, а седу је главу наслонио замишљено на своју суву руку; на столу пред њиме пе видиш никакве књиге, живот човечији беше старцу цела библотека... По столу .је прострт леп, шарен ћилим, онаки као што га наше вредне сељанке уму откати.. . Сунце је својим умиљатим пролећним зрацима падало на његову седу браду и на шарен ћилим; соба беше чисто окречена, а на земљаноме патосу нигде једнога