Otadžbina

80

СТЕВАН ДУШАН

Један двородржица уђе у ведику дворану да то испоручи Док он дође до дворског пристава и док пусте оца Андонија, да видимо шта се то догодило на сабору? * * * У великој дворани, која данас беше свечано окићена и опремљена на престолу Немаљића, седи сув и висок старац у драгоценом оделу по црквеном кроју , огрнут владалачким плаштом , порфиром и са владалачком митром на глави. Та митра беше круна „всесрбских и поморских земљ," а глава на којој се блистала беше измучена глава Милутинова сина. То је Стеван Урош III, кога народ зове Дечански по његовој светлој задужбини а који се сам називао „Аз грешни и недостојни раб Христу СтеФан краљ и с Богом самодржац всјех србских и номорских земљ. . ." Ко би на том изнемоглом старцу познао оног дичног младнћа за кога је негда силна краљ Милутин испросио лепу ћерку краља Смиљца од Бугарске ? Ко би на том измученом лицу познао оног срећног мужа када му та прва жена роди сина Душана и ћерку Душицу? Где је сјај оних орловских очију ? Прогута га усијани леген краљице Симониде, маћехе његове. Где су они свежи и здрави образи његовог јуначког лица? Збабали су се у тешком прогонству , у потуцању по беломе свету, далеко од отаџбине и од родбине. Где је онај витки поносити стас? Погрбише га и сломише тешки ударци судбине... Јер тек што се ослободи прогонства, умре му драга жена Марија, остави га сама са нејаком децом. Само за један тренутак обасја га мало срећа када нађе достојну и добру мајку за своју децу а то беше дична Бланка, кћи војводе од Таранта а унука краља Карла од Сицилије. Она је миловала и неговала Душана и Душицу као и своју рођену ћерку