Otadžbina

СТЕВАН ДУШАН

— али Бог зна да ли је истина све то што на младога краља износе! Ти, који си осгарио на краљевским и царским дворовима добро знатн, волико ниских душа има, које само од нреношења речи и од завађања живе. А што се тиче поправљања и унаиређивања држ,аве, ја верујем да је Душан ирошавши толике земље и градове могао научити много које чега што би ваљало и у нашој држави окушати. Гади те његове жудње да унапреди своју отаџбину, подићи војску на њега, то би ие само било неправо него би се огрешили о сопствену домовипу. А што кажу да је читаву војску искунио то је претерано. Биће да се у његовим дворима састало повише његових пријтеља, другова и младих витезова, који су чули да се Душан иратио из Византије иа су дошли да се с њим поздраве! — Тешко да има икакве друге војске сада код Душана! С тога ја молим мога светлог госиодара и краља и вас, велеможна господо, немојте нреухитрити са каквом строгошћу наспрам нашег драгог Душана, немојте дражити младу крв на какав неразумни корак, који ... —■ У томе тренутку зачу се граја на уласку дворане и снажан глас ода Андонија разлегаше се кроз отшкринута врата до самога престола. — Пуштајте ме, ја морам одмах изаћи нред краља ! Изгледа као да је пристав од двора имао већ заповест да не пупгга оца Андонија пред краља, бар пе тако брзо. — Отац Андоније! — оте се из уста готово свпју зачуђених велможа. — Видите ли, светла господо — кликну краљица.радосним гласом — како се ја несам преварила у нашем дичном Душану! Ја вас молим да га посаветујете, а његов посланик већ долази да испроси од оца опроштење! Пуштајтс к нама оца Андонија, нека дође та одлична и вазда верна слуга дома Немањина! У то беху пустили оца Андопија и његове пратиоце, који још већма зачудише искупљепу властелу и краља пего ли долазак изненадни самога калуђера. Еоји познаваху