Otadžbina

86

СТЕВАН ДУШЛН

робље и који не беху баш са свим занесени слатким гласом краљнчиним одмах стадоше слутити шта ће бити; а који не знађаху, да је одбегло како робље краљичино, не могаху да појме што ће оду Андонију тако чудновата свита. Међу тим краљица не даде ни коме да о тој појави дуго размишља, јер она чим је отад Андоније ушао у велику дворану, сиђе с престола и пође му на сусрет. То се још никада није догодило у двору. Толику почаст није краљица чинила ни архијепископу деле српске цркве. — Добро нам дошао, оче Андоније, добро дошао весниче мира и слоге између оца и сина! Дај ми твоју освећену десницу, да је целива. . . — Ни један хришћанин, госпођо — рече отац Андоније мирно и достојанствено тргнувши руку — а камо ли слуга божији, не може и не сме пружити своју руку убмци, на макар се на његовој глави и круна сијала! •Та реч „убица" чисто скамени цео сабор. Краљици клонуше руке, глава јој паде на прси, и она остаде непомично на ономе месту где се с калуђером срела. Отац Андоније само је ногледа. Из његових очију, из његовог лица сваки је могао прочитати крајње гнушање. Он је обиђе на оде пред краљев престо. — Краљу господине! — отиоче отац Андоније поклонивши се дубоко пред господарем — за малену али верну службу којом сам служио покојном родитељу краљевства ти, твојој великости , и твоме светлом сину а нашем младом краљу Душану и коју си службу ти свагда величао више него што је она икада заслуживала , велиштво твоје обећало ми је да ће ми учинити све што би и кад запросио у милости твоје. Ево је дошао тај час у коме те приклињем за једну једину милост, а то је моја прва и последња молба: Саслушај ме стрпљиво до краја, па онда пресуђуј! — Говори, оче Андоније — одговори Стеван Дечански