Otadžbina

СТЕВАН ДУШАИ

87

гласом из кога се могла наслутити бура која настаде у његовим прсима по што му жену назваше убицом — говори, св. оче! Ни ја нити икоји од овог велможног сабора не ће ти реч укратити. То говорећи, краљ сиђе с престола па доведе краљицу на њено место. На њеном лепом лицу беше исказано толико страдања на правди Бога, да је изгледала као каква светитељска мученица. . . — Светла круно! — ноче отац Апдоније — када је бугарски цар Михаило онако недостојно и срамно поступио одагнавши своју закониту жену Неду а пресветлу сестру краљевства ти, и када је изазвао тешки и крвави рат између Бугарске и све српске земље и поморске, онда је великост твоја осетила колико је сувише тешко владалачко бреме твојим умореним и измученим снагама, онда полагаше све уздање у младога Душана, онда се заветоваше свемогућему да ћеш цео остатак изнуреног живота посветити служби његовој у каквом удаљеном самостану, ако његова милост избави твоју државу из те страшне погибије, која јој се примицаше. Тај завет знаде добро велика властела краљевства ти, а још боље га је уиамтио млађи свет који једва чекаше да дође на нресто млађа снага која би га повела у нову славу, који једва чекаше да са ирестола Немањиног сиђе добри али слеии стари краљ! Сва властела скочи на ноге, све деснице и нехотице се прихватише мача о бедрима, само краљ оста мирио седећи и мало смешећи се, махну руком властели да седне, а калуђеру рече : — Говори даље, оче Андоније ! Глас краљев беше на један пут промукао. .. Да је когод из дворане непрестано пазио у лице краљичино, он би опазио како по њему прелете фин осмејак али га брзо нестаде као муње. Она је најбоље знала да ништа краља не може толико увредити , као кад му ко само наговести штогод да он не види као и други људи. Кад је Фра Вита почео доносити главне слике за иконо-