Otadžbina

88

СТЕВАН ДУШАН

стас у високим Дечанима, које су сада баш изнутра китшш живописом, свагда је она морала најпре прегдедати слике, свагда му је она морала испричати све махне и све депе стране на тим сликама, иа је онда краљ прегледајући иконе говорио о тим добрим странама и махнама на њима, као да их он сам својим очима види. Сиромах краљ! На његовим зенидама беху непровидни ожиљци , и само по што су се ти ожиљци скунили и стврдли по угловима који се појавише између њих могло је нродирати по неколико сунчаних зракова у унутрашњост очију, једва довољно да без вође иде, једва довољно да распозна људе са којима говори. Па ипак је за њ самртна увреда кад му ко каже да је слеп... — И дође на Струму силна Михаилова војска — настави отац Андоније — двојином јача и силнија од наше и стаде се решавати судбина наша. На један пут нам се јавља спасење у младоме Душапу кога је свемогући надахнуо мудрошћу какву само дубока старост и силно искуство даје, коме је свемогући улио храброст и чудотворну јачину, какву само својим избраницима дели. И Душан уби цара бугарскога , растера његову силну војску , ослободи отаџбину од напасти, опра љагу нанесену имену Немањића. Је ли тако било, светла господо ? Потмуло , неразумљиво гуњђање у сабору , беше му одговор. Краљ је седео непомичио. Ераљица се играла једним низом крупнога бисера па своме ђердану. У томе тренутку раскиде се свилени конац на томе низу, и бисер се просу краљици у крило. Неколико зрна откотрља се до калуђерових ногу. — После те сјајне победе — говораше отац Андоиије својим сигурним гласом даље — по што је Душан показао да је дорастао за престо својих дедова, високо ти краљевство , у место да испуни завет учињени, стаде зидати високе Дечане, а свога сина омрзе у место да га још више воле. По народу се стадоше проносити свакојаки