Otadžbina

90

СТЕВАН ДУШАН

— Млади краљ — настави сгарац мирно — није никако могао да верује да ће Палеологова кћи, да ће жена која се назвада краљица срнска н поморска заборавити се тако далеко , да најми Ј'бице за сина својега мужа , и с тога је Душан и после тих гласова излазио само с једним двородржицом. На један пут, у гаетњи нападне на Душана из заседе ова чета краљичиних бездушних најамника, и он би остао мртав на томе месту да га сам Бог није чудом сиасао. И сама хладна земља згнушала се од таког богомрског дела па се у томе тренутку тако затресла да су све убице попадале на земљу и да је пред њима зинула пучина утробе земаљске. Убице, престрављене чудом божијим, признадоше да их је краљица Марија поткугшла да убију Душана, и скрушени од руке свемогућега повезаше се сами. Приђите ближе несрећници, и казујте нраво ако хоћете милости на страшноме суду господњем ! Цео сабор занеме од чуда. Оклопници иривукоше робље пред престо краљев и црни најамници иопадаше на колена, а један од њих викну колико га грло доносаше : — Милост, милост, краљу госнодине! Све што је овај грешни старац изговорио није истина. Ми смо одбегли с тога што нам светла краљица не хтеде примити откупа, који су наше родбине нудиле, одбегли смо у Приморје где се надасмо наћи галије које би нас кући одвезле. Али нас у Зети познадоше и ухватише Душанови људи, и само су нам тако обећали живот оставити, ако пред лицем високог ти краљевства посведочимо да нас је светла краљица иоткупила да убијемо Душана. Наш је живот у божјој руци, ми се не можемо криво заклињати, тако пам Бог помогао. Ми несмо ни видели Византије, а камо ли нападали па Душана! Зликовачка савест бегае се већ са свим опоравила од потреса византијског, а по свему што су тога часа видели у сабору, очевидно беше корисније сведочити иротив Андонија него нротив краљице. . .