Otadžbina

СТЕВАН ДУШЛН

91

Не може се описати бура која завдада сабором носде ових речи здиковачких. — Ведеиздаја! У тамиицу! На сиадиште! Ведеиздаја — орило се са свију страиа. Сви ведмужи јуриуше са мачевима на несретног старца, и убиди би га на месту, да га сама мудра краљица није својим прсима заштитида. — Нете, пдеменита госнодо, — узвикивада је краљица кодико је игда могда да је само у оном жагору чују немојте у љутипи грешити душе. Можда робље лаже надајући се богату нокдону и сдободи својој. А најзад ако је истина, овај је старац само мене увредио. Пустите да му ми судимо, по што се зредо испитају све околности. Нека га само иритворе за сада! — Живела краљица ! У тамницу с калуђером ! — орило се из свију прсију. Краљ даде знак. Страже дођоше, везаше оца Андонија, и поведоше у тамницу. — Господе, у твоје руке предајем дух мој! — рече јеромонах излазећи из дворане — Нека се Бог смилује на српске и поморске земље! —

(Наставиће се.)