Otadžbina

ГЛАВА ШЕЂЕРА

111

„Хајде, Ђуко, да се иде, Ђуко!" викну капетан и неки иотрчаше вајату да га зовну. „Ето ме, господане, ето сад!" одазва се Ђуко, иа навали на ошптиваре: ,Е, нека је за дукат... Људи смо наши, а три цванцика није бог зна шта — Дајте паре, ето зове ме капетан; похитајте и ви. Сад је баш и у реду, као на подаску да му дате. Кмет извади из кесе дукат у злату и даде Ђуку. „На, брат Ђуко, и алали!" ,Нек ти је алал, брате!" рече Ђуко предајући главу кмету. За тим приђе капетану и упита: „Хоћемо ли, господине?" „Спреми и окрени кола!" рече капетан и Ђуко оде да барата нешто с кочвјашем око кола. Док сеЈош капетан заговарао с људма, дотле кола већ беху са свим спремна. Еочијаш држи у руци вођице и чека да пође. Ђуко спреман чека код кола. Устаде и капетан, захвали им на дочеку, изговори неколико веома поучних речи, па пође. Док му прнђе кмет и за њим два општинара с главом шећера. „Господине," почеће кмет: „није баш у реду да одеш од нас тако празне руке " па му пружи главу шећера. Капетан као чинећи се, /1а му то није по вољи, уозбиљи се и упита: „А шта вам је то?„ „Та ето мало шећера — велимо да понесеш твојој дечици, нек су тп жива и здрава!...« вели кмет. „Та није то требало ...Баш није требало," вајка сетокорсе капетан. „Ја ни од кога не узимам ништа... Него већ..." „Понеси, понеси деци, господине!" гракнуше остали. „Деца су, нека им засладе каву " „Па оно могу деци понети, али баш нпсте требали то чинити; право да вам кажем није ми по вољи. И не бих узео, да нисте ви. Али сад што му драго " пзговара се капетан, а Ђуку се само смеши брк. „А немој што замерити, господине," вели кмет:„ Ми смо л>уди прости— Није да рекнеш какав мит — боже сачувај!. „Нити бих вам узео ја мит," прекиде га капетан. ..Да ми дате пун овај вајат дуката — не бих вам ни погледао, само ако је мит.... Овако за љубав и добро познанство, могу понети деци то мало шећера " Ту се окрете Ђуку и рече: „Деде, Ђуко, метни и ову главу у кола!.. .." Ђуко одмах узе и већ остави је, где ,је и стајала. Опрости се капетан са свима, седе у кола и оде, а Вучевчанп осташе врло задовољни што умедоше тако лепо дочекати свога старешину . .,.