Otadžbina

114

ГЛАВА ШЕЂЕРА

по цркви беше све пспретурано п узорвано; три дана и три ноћи читала су три попа бденије док се црква опет очистила. Дакле да не спомињем те личности, што су вазда друштво Узловићево, него да поменем само даљне госте, којп се потрудише да му на весеље дођу. Ерасни су то гостн — у далеку их није. Ту вамје учитељ Иво из Скупљена; па онај други Иво, учитељ из Јадовика; па Станоје учитељ из Муратовца; па поп Јеротије онај врљбки из Миокуса, што рже за женскињем кад се мало ћевне и што пева заједно с Циганима иекаке скаредне несме. Ту је чак и сам канетан Максим Сармашевић. Остало су општинске ћате и већ тако — опет гости одабрани, који доликују ћати и имају ваге и љубави у њега. Капетану је већ прилично нохабана униФорма; истина још је одвојила од осталих што се туда по дужности својој врзмају, али тек је похабана . . . А и време је већ да се похаба, јер ово је сад трећн Ђурђев дан од онда, кад му први пут учинише Вучевчани оно знаменито „севте." И доиста деспше се веома батли људи, ти Вучевчани!... Шта је иута наш капетан обилазио срез по званнчној дужности! Шта ли је пута верни Ђуко његов чинио пазар с оном главом шећера и никад да је прода за три талира, него све као за пакост — дукат! . - .. Еле, као што вндите, велико весеље чини Давид Узловић. Ту се једе, ту се смеје и пева, ту се пије, ту се свпра и игра, ту се напија редом у свачије здравље. Напија се у здравље госгшде и онога, ко измисли господу; напија се у здравље „добрих људи" који почитују господу призивају је у свој дом те угосте и почасте, колико се може и колико је бог дао; нанија се у здравље домаћина Давида, који је с трудом стекао свој ноштени дом и у дому махала и захире, те може данас уљудно дочекати одабране госте своје. Све су здравице китњастије од китњастијих; учитељи, попе и ћате надмећу се — ко ће лепше и згодније окитити, сложити и наздравити. Чим се која наздрави — одмах Ђуко палн из пиштоља; учитељи и понови тек завију на стотине завијутака оно њихово дугачко: „многаја љета," а вирауни почучну као орлушине око стрвине на тек дрекну из петних жила: „зоооорт! зорт! зорт! зоооорт!" и загребу онај већ сваком познати вираунскп туш. Здравице, певање, и свирање прекидало се само кад се гости наклопе на разна масна пецива, да омезете. Али тек уз то масно мезетисање осуо би се пријатан разговор. Свн су били добри знанци, па је и разговор њихов био поверљив .... „Служите се, госиодине!" нуди некаком суровом радошћу