Otadžbina

Ш^ЕПАН МАхЛИ приповијест црногорска средином осамнаестога вијека

I Шћепан лијечник и љекар Једно вече уз Божитње посте, баш у очи братиндана годишта 1766 бијаше прекрвла магла читаву косу високијех нланина које дијеле Црну Гору од Приморја; свили јој се густи прамови с Ловћена и Коловпра до пјене морске; обузела тама сав онај простор да пјешац не види гдје стопом краче. По таквој невидјелици, некако по чуду, набаса стран и далек путник на обор Вука Вулова Вранете Лапчића Средномахине, који се у то доба дневи омарао уз огњиште с кутњом чељађу. Викне путник гласом топца: „Помоз Бог у незнана домаћина," а Вуко му прихвати поздрав: „Добра срећа незнану госту" пак снаси привикне: „Ужди зубљу и присвијетли му да нађе стубе." Путник се једва успне на под, дркти од студени, а зар и од страха и од глади; гб, бос, снебђен. Изгледаше осредњег раста, прикладног струка; окоштан, мледан, оспнце му кожу написале, а рашчупане космурнне -покриле чело и пале до очију: нос закучаст, а очи сијере као у ћука. Говори споро и натегом, а заноси бесједом као по крањски, да га једва разумије зачуђени домаћин. По што се код ватре смлачи, а хљебом и луком завре, малко се оконирка, пак припали краћашну лулу и стане казивати, као кроза зубе, да му је крштено име ШДепан, надимак Мали, занат лијечник; али кога је соја, порекла и вјере, вјешто затаји. — „Идем с трбухом за крухом. Чепљем црну земљу докле она мене." Настави домаћин весело: „Ево среће, ако Бог да, нашој