Otadžbina

ШЋЕПАН МАЛИ

49

земљу, а пут цел.ива гдје продази , пак тисуће гласова заоре : „Хурра Государ !" Уз то један други гост, по што оциједи пб бардака вина: „Да га хоће Бог пропутити до нас , да не ослободи од овијех нлетачкијех лацмана, и да ускрсне јадну нашу браћу, која стење под Турском тељигом." А на то други смијући се : „Које би ни јаде самац и пусторук, нама би требао цар гаван и браственик." „Није тако," поврне први, „оостожисе вије сијено. Дај ти мени дара, пак ће му свако опријенути као мухе меду. Ми Срби с главе погибосмо. Виђи тамо прео врха , кад Црноевић пође за женином памећу у тазбину, пак се пресели а уписа у златној књизи; као да му бијаше зазорио српско племство ; остави владан>е владици да крстом управља распуштени народ. Без стеге пучина, као стока без чобана. На јаде је владика одржати седам нахија, а камо ли да се спушта да тражи гдје му се ђела ђедовина, или да се барем до Дечањих прошири. А ја мним да Бог пропути прогнанога Петра, би му се Српство о врату објесило ; но смо ми танке среће , а он далеко, састати се никад." Ово је Шћепан слушао из постеље баш онда кад му је грозница прелазила на огањ. У тој муци, која дражи ћут, а мрачи ум, поче свега и свашта да клапиња : „Кад ми љекарија набави тодико дарова, да је доста храпе селу за годину, не би ли царство дало боље ?" Зар на овако безочну мисао зами га невоља, јер му у оближње вријеме позлиједише њеки ббници, а њеки и помријеше. Размисли — народ је овај лаковјеран, цијени да сам добар лијечник, лакше би ме царем почитовао, јер су му додијаде душевне патње више но тијелесне болести. Пак за љекаром и лијечником врве немоћни, а за царем би здрави. Данас су све очи о Дунава и Балкана упрте к Црној Гори , а Црногорцима управља слијепв и лијени калуђер. ЕБима треба вође и стеге, јер кад их нема ко водити на пљенове и хајдучину против некрсту, крваве се и кољу међу собом. — Да ми се тамо увући пак нрозвати царем Бетром, лако бих народ зачарао, пак дао доста посла и Турчину и Млечићу. Али ту треба хитрине големо , а и големо муке, могло би ље и до главе доћи!" Стане на узнак, пак га спопане јежња и протезавица. „Прођи се од мене дјаволе, вјечна ти мука ! Ово је народ опак п злу свакоме навикао , а ја сирак , празнов , безаплећа , пак ми се не ће гроба знати. Али камо ћу ? Учио сам њешто да лијечим тамо у Хрвадкој. Враг ме обезуми те се свадим с пуковпиком личке регименте , пак да избјегнем злоби , дадем се у срамотно бјегање страдање. Прођем Босну и Херцеговину, сађем у Нови, те ме о ОтАЏБИНА III 4