Otadžbina

50

НГКЕЦАН МАЛИ

мал.ој длаци не заробе млетачке уходе. Пак чега да ја стријеиим? Ако обршим? добро, не лд? ногинуо свакако!" У тој клапњи опет се придрне потрбушке, пак стане сновати што је већ у мозак увртио. — Он се зар није ни сјетио да кдаииња , нити се бојао хоће ли га ко чути. И збиља нико се није на то ни обазрио, осим Тановнћа, који је по ручку сједио уз Шћепанову постељу, — пак ухо нахерио да скупи по коју ријеч. У месојеђе исте године, једно јутро у ручање доба дневи, сједио Шћенан на гумну Вранетину, пак под собом назио тиху морску пучииу, која се онако страшно раствара од рата Оштре под Новијем чак до старијех градова српскијех Хаја и Нехаја, што данас пржина приклапа. Морска пјена плаче све приморје некадашње Превале, од непристунне хриди грбаљске до барске луке. Било већ сунце обасјало све повеће планине, а Спас, врх Будве, своје сјени сиустио до Вилина кола. По што се Шћепан нагледа ове чаровне питомине одасвуд окићене воћком и маслином ; гдје снијегу није приступишта, а сјеверу најјачи скок; која плпјени својом природном красотом мотриоца, а ћут му блажи, рече Вуку бајећи : „Како зовсте оно ждријело што запуча Спас с Дубовицом ?" „Тоилиш," одговори Вуко, „а пода њ Бачи у приС0 ЈУ ј гдје је зими копнина као љети. Тамо су некакве гомиле камења у клаку, као да су њекад били ту градови идворови." „Јесу, додаде Шћеиан, земаном бивала села чиФуцка , јер сам налазио у старијем књижуринама занисано да ту лежи доста закопана блага." А Вуко: „Хајде да копамо, бога ти, да већ не залијећем новца." Пак дохвати оружје, опаше се, обује онанке, те пред Шћепаном димове низ Острог и Вранчине, док оба шљегу на Под Шушањ, пак одатле пољем на Бубин поток. — Кад на мост, види Вуко Марка Тановића гдје оре за мостом , а снаха му чепука за њим и баца у бразду сјеме. — Тек што му назове „Помоз Бог" Шћепан скочи с моста у поточину, дохвати прегршт глпба пак се облијепи по образу. „Што чиниш, Шћепане, јеси ли здрав ?" викне Вуко, а Шћепан њему .овако глибељав: „Не ћу да ме види тај радиик каквога сам облика, јер ако му се изјалови сједба, би помислио да сам му је урекао." Кад дођи у Баче гледај, мотри, пипљи, копај по ономе ђеру, боље ништа, него што оба огладњеше. „Хајдемо , рече ознојени Шћепан, да видимо је ли што Вуковица зготовила да благујемо , а ми смо оба једне среће, од цас би благо прије побјегло него к нами долећело." И тако мучке у сустопицу допру у прве хладове дома на готову трпезу.