Otadžbina

4*

ШЂЕПАН МАЛИ

51

Ходили негдје иза тога Махини да хватају вјеру међу ГрбЈБанима. Кад при обједу почне питати кнез Војин Љубановић> Вука Вранету: ,Што је од онога јабанца јећима, лијечи ли још по народу ?" И тако с ријечи на ријеч , Марко Тановић упита Вука: „Збиља кажи ми, Вуче, чему се изглиби по образу онај дан кад низ поље слазасте ?" АВук: „Јадп га црни знали. Он вељаше да ти сједбу не урече, јрр се боји да је злијех очију." А Тановић прихвати: „Није та то ту, но кад сам био код тебе на пиће мотрио сам га у постељи каквога је лица , јер ми се све уметаше по памети као да сам га негдје поприје гледао. Те ја сутра дан у манастир Нод Махине проскурама , јер ми је оцу судњи дан, кад у ћелији нађи Тодосију Мрковића и њешто ш њим разгађи око раждјела на Царине. Све од једном омакну ми «е очи на лик Петра цара русинскога те о пријебоју виси. Је ли онРјест; Шћепаново чело, очи, нос; и ћах рећи, тако ми четверо поста, да се и он од мене у постељи либијаше; и ево три четпри пута кад га гдје срети, вазда умине да се не сукобимо." На такво се казивање кнез Војин Бојковић у грохот насмнје. А Вук њему: „Не знам ко је ни што је, но знам да је мудар н чистац. У њега је проциједјена крв: мало говори ; не спава ни до првијех кокота ; не би стало ни у кори од јајета кодико оброком изједе ; по три пут недјељом мијења кошуљу; а даном се мије и пере по сто пута. Све њешто у себи учи, често уздпше, замишљен, сјетан да се човјеку не мили приступит му." На то кнез Војин: „Ако је прогнаник невоља му је. Љјепо је, Вуче, код вас у Л.апчићима, но се мука обикнути цару, који је сједио на највишем пријестолу на свијету." — А кнез Тујковић: „Гдје га је несрећа наша донијела да изгинемо!" — „Није, ни дао Бог, рече Бојковић, а рашта да изгинемо? Али се збиља шалиш?" Поврне стари Тујковић: „У памет се, човјече, зар би се Турци и Млечићи обрадовали таквоме госту? а и народ не би ди у махиит вјетар ударио? Боже, не дај да ја то дочекам." У то узме Тановић ножић пак почне чоплити плеће пецива што бијаху разрезали при ручку. Кад га сљушти стаде га мотрити од свуд куд, пак све од једном приче гатати: „Какви су се мрки облаци над нашом сиромашном земљом свили , као да пиличника остати не ће! од^свуд се злотворна звијерска жвала расклопила да све прогутају, да утру посљедну искру ! Али С9 опет у такоме грдном метежу, што је пакао основа кршћанству, срећа сакрила у пештери, али није погинула. Народ је не види но га она лијепо и чује и види. Све слути као да ће друге књиге пропојати, ал ћемо доста зла пренијети!"