Otadžbina

ТРГОВАЧКА ПОЛИТНКА

527

На основу истога тог чданка под 1., странди су могли не само доћи да што у Србији продаду нли да што куие, не само да што у Србију увезу и из ље извезу, него да ао Србији тргују, да у земљи царевој нроведу тргујући године и век свој. Да је заиста било странаца, н нарочито Дубровчана, по српским трговачким местима стално настањеннх, о томе има несумњивих трагова по нашим споменицима. Напред смо имади придику да споменемо ону листину млетачкога архива из које се види, како је Млечанин Блаж пуних 16 година радио свој златарски занат у Брскову. (1_л81лпе, I, 299). Оно што наши краљеви, а п Душан сам, говоре да ће Дубровчанима дати рок да се иселе из земље (рок који је обично ишао од 3 до 6 месеца) може се такође узетп као један доказ, да је у Србији било стално настањених Дубровчана. Да су они имали и својих баштина по градовима, види се из онога споменика дубровачкога архива, у коме „уе;и>ник* Милош Повнка (брат Гргура, царевог логоФета) пише, како је по незнању продао внноград, који је у Скопљу имао Дубровчанин Живко Душчић. (Спомен. Дубр. Арх. II. 25). Године 1340 дубровачко веће одлучује, да се између дубровачких трговаца, који у Призрену тргују, избере један који ће као конзул дубровачки бдити над трговачким интересима њиховим. (Спом. Дубр. Арх. II, 158). И из тога споменика мислим да се види, да је било Дубровчана, који су по српским трговима по много година непрекидно становали. Из времена после Душана има и више н јасннјих доказа томе. Нарочито је пресудна она листина кнеза Л.азара у којој се каже: „кон се ге Дккрокћвдпннћ БАфнннпћ и Но1;ош> Срћд«, таи да зида града" (Моп. 8ег1з. 206). Не мање и онај у једној листини од Вука Бранковпћа: „који су се Дубровчани забаштинили по мојим градовима, ти да зидају града птд." (Моп. 8ег1). 207). Они чланци под 2, 6, 7 и 8, сјајан су доказ како је Душан желео да што бољма ујемчи сигурност саобраћаја у опште а сигурност трговца на по се. Ово је гледао да постигне и без сумње у великој мерп и постигао, тиме што је одредио ко ће нарочито о томе бригу да води , и ко ће да буде одговоран, за све штете које би са несигурности пута дошле. Прилика је, да Душан није први српски владалац, који поклања пажње саобраћајној полицнји. Али Душан јој је својим закопиком одредио дужиост и одговорност и та се установа слободно може његовом назвати. По свима главним саобраћајним правцима у српској царевини дан и ноћ пролази оружана стража, чува пут од хајдука , спроводи трговце и трговачке караване, брапн их од