Otadžbina

528

ТРГОВАЧКА ПОЛИТИКА

напасти и чува од штете. Замислите , да је караван један, натоварен купљом изашао на капију дубровачку на Пдочи, иа се упутио у српске земље. Чим је ступио на земљу српску, одмах га је прихватида стража и нратила до извесне неке међе , до које је пут њезиноме чувању поверен , а ту га је прихватила друга стража и пратида до своје међе, где га је дочекала трећа итд. Страже на путу рецимо од Дубровника до Требиња, биде су на сву прплику под заповешћу ћеФадије требињскога. Ако је трговац дошав у Требиње , могао да докаже пред поротом да је на путу томе изгубио нешто од еспапа , или новца или да му је неко нешто украо или отео , — ће#алија требињски дужан је био , да му одмах из своје кесе то накнади. Закон, који га на то обвезује као одговорног за сигурност повереног му пута, оставља му право да накнаду те штете тражи за себе од страже , која је њему одговорна , као што је он одговоран суду и закону. У случају да стража није могла да од хајдука одбрани еспап или новац , и у случају да ћеФалија нема чиме да трговцу даде накпаду, дух начела, којега је излив ова дивна установа, захтевао је да штету плати онај који је ће#алију поставио, дакле сам цар. Шта вишеДушанје за странца путника за калуђера и за трговца осигурао особиту и ванредну олакшицу. Њима закон даје право да могу одмах ићи непосредно к цару, да од њега накнаду приме а он ће већ после тражити рачуна од ћеФалије, као што ће овај повући на одговор стражу. Законик се Душанов даље стара да трговцу даде -заштиту и кад на путу замркне , на позно дође пред село какво. Господар или старешина села дужан је да га пусти у село, иначе одговара за сву штету, коју би претрпео преноћивши ван у пољу. Ово је наређење занимљиво још и тиме, што нам даје мислити, да су села у српскоме царству била обграђена кољем или јарком као што је случај у Русији , или по нека можда и зидом као у Жталијп. Нити је брига закона за сигурност путника и трговиа остављала га кад је ушао међу зидине градске. Дошав у град он би отишао к „стањанину", т. ј. к човеку који је држао гостионицу. Од онога часа у којн је предао све своје ствари стањанину, овај је носио сву одговорносг за сигурност њихову, и ако је што нестало, ваљало је по закону, да госту своме даде накнаду. Да они Душанови стражари по путовима нису били само на артији, већ да их је било и у самој ствари , о томе имамо занимљиво сведочанство византијског државника и историка