Otadžbina

КРОЗ ШВАЈЦАРСКУ 555 Преко дан ваздан имађах посла са лешинама и болесницима, са сухоиарним Фармаколошким системима и легионима празних грчких и латинских имена , а у вече бејах п ја дете, вал.ала сам се с Бруном по патосу , лајала сам као куца , кукурекала сам као петао, мукала сам као крава, блејала сам као јагње, једном речју понашала сам се као дете, само да забавим моје детешце, и кад би ми се оно насмејало, а смејало се тако слатко, његов глас беше тако звучан као какво сребрно звонце кад звони, — онда бихјасамо удвојила моја бенављења. ГГа тек после вечере, кад је требало да Бруно спава ! Са колико шала играња, голпцања п смејања беше скопчано то свлачење ! Одрешим му ципелпце — али, .ја сам и у овом тренутку детпњаста, г. колега, кад вам прпчам ситнице које вас никако не могу интересовати ? — 0 напротив, госпо ! . . . — рекнем ја и окренем главу на страну ла ми не види очи. — Бидите . . . Ова ципелпца коју носим у педрпма као најдражу усномену на највећу срећу коју сам овога живота осетила, она је била сведок, такпх љупких сцена . . . Скиг.ем му об}ћу п чараппце па пошто му пжљубпм његове ду: дасте нуначке ногице које се румене спрам ламппне светлости као да су од крвп и млека, а ја се ко бајаги намрштим напућим уста и напрћим нос па му рекнем: „Пи! Како ти смиде ногице!" А њему то смешно, па се зацени од смеја. Ах, тај његов смеј, тај слатки смеј! он ће ми звонптп у ушима докле сам год жпна! Или га само дирнем малко испод пазува, а он се изврне преко мога крила па се мази, а кроз отворена румена усташца његова беле се његовп као снег бели зубвћн. А ја га само зграбнм, па га притиснем на моје груди, па га љубим н трчим с њиме но собп као луда.. . Најзад га метем у кодевку, па му певам његове најмнлије песме, да га успавам. Али њему нпје до спавана, он хоће још да се игра! Бајзад ми се досади, па га станем обиља псовати: „Што не спаваш, лонцијо једиа! Гле ти њега, такн да спаваш!" А он мисли то је још шала па се на ново зацени од смеја тако, да га морам опет ижљубитп. Не ће он у колевки да спава. Узмем га к себп у кревет не би ли ире заспао ! Аја! Ту он тек стане радитп, бори се са великим мојим јорганом да га одгура његовим малпм ножпцама, ја га покријем, он се окрене наопачке тако да му глава дође доле, а ногице на јастуку поред моје главе „Море, хоћеш се ти смиритн један иут?" А он се прићути и смпрп бајаги, али нпје прошло три четири секунда, он онет окреће све тумбе, ради, стење, као ка-