Otadžbina

556

КРОЗ ШВАЈЦАРСКУ

кав амалин, док се не умори, иа онда се шћућури мени на прса, и заспи као јагњенце. А ја осећам влажни дах из његових груди, осећам како му срдашце куца на мојим грудима како куца брзо, брзо као у зеца, осећам његову десну ручицу где се савила око мога врата онако мека, онако топла, осећам све то, осећам моју срећу читаве сахато, често до по ноћи, па је сркућем као гурман, кап по катг! ».. У тим тренутцима често ми беше жао што ми природне дауке уништише и последњу илузију и последњи трун религиј&,,јер ако игда, са мојим усн|лим дететом на груднма молила бих ее од срца томе мнлостивом оцу свпјуљудн да ми подари дуг и срећан живот моме драгоме детету . . . Али заман . . . ваде&Игија је само леп сан, из кога нас наука тако немилостиво пробуда . . . Па све то, све те успомене шта су, кад се упореде са оним |сећањима, када сам на моме Бруну опдзила како лагавд ниае опо што се зове људска интелигенција! Како ми је било кад сам из његових устанца први пут чула „Мамо, ја мислим, да . . ." 01 мисли! Ко да га не пољуби за то? Сваки дан смо се шетали заједно по вароши, у пољу, по језеру, како је кад време било, и на тим шетњама пљуштило је од његових питања: „Мамо, а за што онолике бабе и старци иду у ону велпку кућу са оном великом кулом ? — „Па то је црква, сине" — „Мамо, је ли, а шта је то црква ?" — То је кућа у којој се људи моле Богу. — А, је ли, мамо, а за што га моле, шта је то Бог, ко је он ? Где је он, шта ради он ? — „Е па ти много на један пут питаш", рекла бих му на то, а за се бих помислила „ти више питаш него што ти ја умем одговорити". Бејах му купила пуно играчака али таквих са којима се дете учи, „скултуроманију", и „малог неимара". Да сте видели с каквпм је стрпљењем градио кипове од воска, с каквом је даровитошћу конструирао од оних дрвених коцака, читаве куће, цркве, столице, кревете. Али што ми беше у очи упало, све је градио велике крстове . . . Ја знам најбоље да нема и не може бити предсказивања, и да је са свим случајно ако ее каква слутња обистини, али сад и нехотице морам да помишљам на то. Тако су ми пролазили дани у највећем раду и највећој срећи. Страх који ме је у почетку мучио да не ћу моћи издржати студије на медицинском Факултету беше неоснован, ја се уверих да јака воља може да савлада и тешкоће које нам гради организација нашег сопственог тела . . . Моје је дете расло и напредовало тако да су ми све сусеткиње завидиле . . . По гдекоја старија жена рекла би ми: „Иерко, жао ми те је, Бруно ти је сувише паметан, а тако прерано паметна деца не живе дуго ... "Мени беше