Otadžbina

КРОЗ ШВАЈЦАРСКУ

557

као да ми когод забоде нож у прси кад год те речи чујен. Какво задовољство имају људи да таке ствари казују једној мајци ? Сад бих им се чимгод осветила да могу, што су им се речи обистиниде, али онда, онда је требадо само да погдедам у пуначко румено дице мојега Бруна, па да им се из гдаса подсмехнем. Та он беше одичено здравље! Што је већи постајао, све сам се више бавида љеговом будућношћу. Дању и ноћу на сокаку и у сред предавања, моја је мисао бида код мог анђедка, ја сам мисдида о његовој будућности, ја сам зидада куде по ваздуху . . . Ето скоро ће бити доба да га дадем у шкоду. Ади не, не дам га до десете године, не дам да се душевно напреже док се тедесно не развије, нека најпре гимнастикује, нека учи пдивати, нека учи јашити, па посде ће за једну годину научити тодпко колико друга деца не науче од 6-те до десете године. Особито јашити! Купићу му једног мадог понија, па мадо ингдеско седдо па ћу му наручити пантадонице од једенске коже, па чизмице са сребрним мамузицама, па деп мади сако од црне кадиФе, па деп мади цидиндар, па жуте шведске рукавичице, па крбач са посребрњеном држаљом на коме је израђена коњска гдава! У дето, свагда кад ми изјаше синак закитиће га мајка најдепшом ружицом или најдепшим шебојем! Да изгдеда мајци као прави кавалир. ГГа онда ћу му купити мади чамац за језеро, па кад научи добро пдивати, онда нека се сам воза по језеру . . . А кад порасте, даће га мајка да буде механичар . . . Он ће измисдити какву важну машину, која ће цедој светској индустрији дати други правац. Мој Бруно биће најславнији човек свога доба, а новаца имаће као пдеве . . . Онда ће га мајка оженити, и то не Швајцарком, него каквом Ингдескишом, оне су тако депе, тако умиљате, тако пуне духа! . . . Ах Иа кад ја већ остарим па станем њихати моју унучад, његову децу ! ... — Са таким мислима ишда сам једном кући аз универзитета на коме бејах тај Дан положида први ригорозум. Дођем кући, а мога Бруна нема. „Где је дете ?" „Игра се у сусетству с децом" одговори ми дадиља. Изађем у авлију и чујем његов слатки гдас. Смеје се грдица моја, да ми чисто на ново свану. Једва сам га довикала кући. Ето га трчи сав занурен, годогдав, пдаве витице његове свионе косе лепршају се у зраку. Ручади смо, и придегди мадо посде ручка, као и обично да нродремамо једно по сахата. На један пут Бруно врисну и пробуди и себе и нене. „Шта је, сине?" „Мамо, боди ме глава. Зимамије." Ја га опипам, врео као усијана пећ. Брже га свучем, те у постељу. Прет-»