Otadžbina

658

КРОЗ ШВАЈЦАРСКУ

ппшем му лаксанс, обложим му главу хладним крпама. Мислила сам да ће бити каква мада. инсолација, с тога што непрестано јурп по сунцу гологдав. Алп прође 24 сахата а грозпица не попушта, температура 40 - 0. Пулс једва да сеизброји. Дадем каломед и пустпм му пијавице иза ушију. Никакве помоћи. Напротнв појави се по кожи некакав егзантем , рад кога помисдих да нису морбиди. Али нп та друга дијагноза није ми ваљала , јер та оспа стаде се пернодпчки појављиватп са егзацербацијама грознице. Сад га стадох кљукати кпнином, алп та панацеја не поможе такође ништа, напади грознице нонављаху се сваки дан у одређено време . . . Помислнх навикао му се органнзам на то сретство, дај тинктуру агзешс. ГоМеп, дај тпнктуру пис V01Н1С. Аја, напади све ужаснпји, главобоља така, да се јадно дете лупа обема песнпцама у главу ... И ја сам све то морала да гдедам, а не знађах ни шта је моме детету. „Мора битп да то само ја не знам. Ја сам жепско, куд може женска постати прави декар ?" Зовнем све најбоље лекаре цпришке на конзидијум. Једни кажу : туберкули у мозгу, други није већ просто наступна грозница, трећн није него запаљење мозга иа томе и томе месту у мозгу ! И сваки је имао пуно доказа за своје схватање ! Мени се смучи. Јадна унутрашња меднцпно ! II од тога заната ја сам намнслила да жпвим ? Мене беше стпд о томе да мислим. Најзад се колеге у неколпко сложпше, н апсолутном већином гласова (каква утеха за ме !) решише да је бидо некакво ексудативно запаљење у омотачпма мозга и да треба јодним калнјем гледати да се ти рестови запаљења растуре, резорбишу. Слушала сам и радпла сам све што беше одлученоМоје анђедче које беше пре болести пуначко као налнвено а здраво п румено као ружа, ч, рада беше остало само кожа и кости . . . Исваки' дањбеше му\све горе . . . Мени је ваљало спремати се за докторске испите, а мој Бруно није ме пуштао ни тренутка од себе. Све је хтео да поред њега дежим. Дешавадо се да заспи, и ја се полако дцгнем с његове ностеље, на прстпма пређем преко собе до мога писаћег стола. Ади тек што бих ја отворида књнгу, он би већ опазио да ме нема крај њега па бп се тако горко заплакао, да ми је срце у недрима пуцало од бода. *3а што пдачеш, Бруно ? Па ето мајка је у соби, ето ти је мо'ш видети одатде" — „Е мамо, али ти не знаш, како је мене страх. Мене хоће неко да украде." ... А мене само нешто стегне у грлу. Плакала бих као мадо дете, ад' не смем да он не видп, него ћутим па опет легнем крај њега. — Шта ме се тичу књиге, шта ме се тичу испитн ? Нека држе да не-