Otadžbina

|/

кроз швајцлрску 559 сам кадра бида снремити се, нека мнсле да се на делу доказа.10 како женскиње ннје кадро нзучити никакву озбиљњу науку, нека останем без хлеба, што сам пренебрегла кондидије, шта ме се тиче живот кад моја душа , кад моје дете трпи нечовечне муке, не може ни да живи ни да умре ! . . . Тако је то трајало читава три месеца. Док на један пут појавише се грчеви у детивој мускулатури . . . Сад сам знала моје добро јутро ! Ади оиет, ко зна, можда се ја варам ? Та наше је знање тако пробдематично! Тамо у великим капиталама европским, у Паризу, Берлину, тамо има спедијадиста који су прави богови сувремена знања. Дај да њих за савет упитам. Они ми дадоше четнри дијагнозе као утеху. Па опет у дечењу беху тако сдожни ! „Не може се ништа учинити". И — то је све . . . Посдедња сдамка уздања за коју се јадна утопљеница бејах ухватида, откиде се. .. .. Сад је ваљадо непрестано гдедати у чељусти најгрознијој смрти, и бројати тренутке кад ће ми прогутати оно што ми је драже од сопственог живота. Грчеви беху поетали страшни за гдедање ; дете се превијало као црв. Потиљак п пете му се додириваху. Тако силан беше онистотонус. Његове лепе пдаве очи беху сад разроке и разрогачене . . . Ето већ три дана како ништа не може да окуси. А свест му је још тако бистра ! Посдедње вече његовога живојга рече ми: „Мамо, опрости ми" . . . Ох, тешко мени, какав га је крвник то научио да ми каже? . . . Ја да му опростим, а шта да му опростим ? Што је био мој анђео, моја цитда срећа, моја дика, моја узданица ! . . . После тога кобног опроштаја грчеви нису скоро никако попуштали. Помоћни мишићи за респирацију стадоше се напрезати. . . . То беше жеђ за кисеоником , жеђ за ваздухом ... По кадшто му закрчи нагомилани слуз у гркљану, да ме сву нрође некаква ледена струја од главе до пете . . . Ја сам у клиници дечијих бодести видеда много деце на самрти, али тако дугачк| : борбу с душом тако ужасно умирање беше ми сачувано, да п^ви пут видим иа моме рођеном једнном детету . . . Страховите мисли севаху ми кроз гдаву. Да му забодем какву иглу у ж$да>тни чвор здужене мождине, или да га хлороФормирам док ад. престане дисати, или да му забодем бистури у сред срца ? За што да човек нема права спасти оно, што му је најдраже на свету од таких мука ? . . . Какво је то законодавство, то је варваризам, то је дивљаштво ! . . . — Срећом (каква иронија,) срећом није се дете дуго тако мучило! Још једном се грчевито ухвати својпм костурским ручицама за ме, још једном врисну: „Мајко, не дај ме!" на — беше