Otadžbina

560

КРОЗ ШВАЈЦАРСКУ

лешина . . . Бруно беше мртав . . . Шта је посде бидо не знам. Кад сам к себи дошда видеда сам оца мога . . . Остадо знате. Ја бејах аостада створење без своје воље, ствар коју је свако могао вући са собом, и мој отац ме води као што видите по Швајцарској да — помисдите само — да заборавим Бруна . . . Ето, господине, па судите сами јесам ди имада право што сам вам рекда да сам најнесретније створење на свету ! . . . Дубоко ме беше потресда та прича о тако једном свакидашњем догађају. Ади ја прибрах сву снагу да не покажем свог узбуђења већ да поутешим ожадошћену мајку, ако могнем. — Будите уверени, госпођо, да потпуно схваћам тешку жадост вашу, и да вас од срца жадим. Али, видите, да сте ви обична жена ја би вас тешио тиме што је тако воља Божија бида, рекао бих вам „Бог дао аа Бог и узео", потсетио бих вас на други, небески живот . . . — 0, да знате, господине, кодико бих дала за веру у тај други живот, да сам је могда себи повратити у оним дугим ноћима које сам пробденисала поред самртн^ постеље мога детета, кад ми наука са свим пемилостиво рече, нема помоћи, кад мн рече: свака индивидуа која у себи не носи услове за самосталан живот мора да пропадне, његов облик раствара се у хемичке елементе из којих је био састављен, а ови сдуже као храна осталим организмима који су кадри да одрже борбу за опстанак ! Еако ћу да верујем у „будући живот" кад знам да смрт није ништа друго већ промена облика на извесном дедПћу вечне васионске материје. Ади у пркос тога знања срце боли да би човек свиснуо од бода! — Баш за то, колега, ја вам не бих саветовао ни ово путовање којим вас отац мисли утишати. За жену на таквој висини позитивног знања, по моме мишљењу има само једна утеха у подобној несрећи, а то је рад, неуморан, удвостручен, непрекидан рад. Госпођа Херцовица махну зловољно руком. — Не могу да радим. За кога да радим, за што да радим? Ви не треба да заборавите да је само код вас мушкараца усредсређен живо!г у мозгу, а код нас у нашем материнству, и кад је у нами матп несрећна, убијена овако као ја, онда онај остатак од жене не живи више, он вегетује ! Ја сам ћутао. Доиста то је једна огромна истина, о коју ће се по свој прилици сломити сви покушаји, да се социјално потпуно изједначи мушкиње са женскињем. Па ипак, ја сам сматрао за своју дужност, да покушам тешити је.