Otadžbina

КРОЗ ШВАЈЦАРСКУ

561

— При свем том, госпођо, гато сам потпуно убеђен да је тако, опет држим да би рад, када би се присидиди на њ, имао врдо бдаготворпог утицаја на целокупну душност вашу. Допустите да вам испричам једну кратку биограФију из моје Фамидије. Ви сте сигурно слушали за патње и страдања хришћана у турским областима ? То што хришћани данас трпе тако је грозво, да крвавим устанцима краја нема. Па ипак то је стање цвеће, кад се упореди с оним које беше у Турској док се по њенпм варошима није још знало за конзуле европских сила, за ту слабу контролу, за ту сенку хришћанских уздања. Пре четрдесет година живела је једна моја сродница у једном хришћанском селу у Маћедонији, сиротињски, али тек је живела од свога рада, и хранила је своју децу, а имала их је шесторо, које од кога здравије и лепше, две кћери и четири сина. Мужа јој беху Турци искасапили на сред чаршије без икаквог узрока, чини ми се што се пред њима прекрстио, шта ли. Једну кћер обешчастише јој у по дана пијаии сејмени агини, и то тако зверски да је после неколико дана умрла. Сиротица мати у мал' није полудела од ужаса. Али помисао да се вал.а бринути за осталу децу сачува јој памет, и она једне ноћи натовари двоје најмлађе деце на леђа, узе једно за једну а друго другом руком, па нобеже с њима из села. Једина девојчица која беше најстарија међу децом могла је ићи сама и носила је бошчу са нешто мало крпа и хлеба за два три дана. Куда се упутила јадница ? То ни она сама није онала. Један јој је брат утекао из села пре ње, и за њ је после неколико година чула да је калФа на некаквом занату у Београду, у Србпји. Тамо — рекоше јој — нема ни ага ни спахија, тамо имају хришћански судови, тамо нико не сме никоме учинити насиље. Она је све ноћу путовала а дању се крила по шумама, док је најзад не издаде снага те паде од умора украј пута... Срећом наиђоше кириџије који се са својим коњма враћају да у Србији приме нове товаре... Кумила их је и богородила да и њу поведу, и да јој децу понесу, али они не хтедоше ни да је чују док им није обећала илатити кирију. Уздала се сиротица да ће јој брат у Београду моћи позајмити толико новаца. После три недеље дана мучнога путовања најзад стигошеу Београд. Јест, али брата нема, отишао је у свет, да тражв бољи хл^бац. .. Кириџије опет ишту своју кирију, и она би ире умрла него да слаже људе. Кад је била у највећем очајању извади један трговац милостива срца те плати за њу. Годину дана) је сиротица радила, прала и шила туђе кошуље, док је поштено> вратила зајам оном добром трговцу. Сад је била потпуно срећна. ОтАЏБИНА III. 86