Otadžbina

562

КРОЗ ШВАЈДАРОКУ

Све што је од сад зарађивала, све то беше за њену децу, и она су ишла тако чиста и тако лепо обучена да је сваки мислио, е су богаташка деца. Својим радом и својим поштењем беше сирота праља стекла поштовање и иријатељство ирвих породица у вароши, које су је примаде, које су њену децу призивале да се играју са њиховом децом. Једном је у једној такој богатој кући била слава. Девојчица сироте праље, која беше већ израсда читава девојка, нослуживада је ваздан а у вече је задржаше на кућевном баду. Кад је посде по ноћи доведоше кући није логда да се наприча свију дивота што их је тај дан видеда и уживада, торокада је тодико да ју је најзад мајка морада отерати у постељу. Тек што погасише свеће и заспаше, стаде писка девојчета. „1Пта је, дете, Бог с тобом ?" — „Нано, боди ме срце." — „Ех, шта ће бити, играда си много, па си назебда" — одговори јој мати, угреје један цреп те јој мету на трбух. Ади девојка све више вришти. Упдашена мати потрчи до декара, ади док се вратида, девојка беше мртва. . . Јадна мати није пдакада, није викада, она је стојада просто као штатуа од камена. Кад јој се повратида реч, само је ово говорида: „Госиоде, што ми је оте тако крвнички ? За што барем кодико толико није бодовада? Та барем да је бодовада, да јој тражим дека, да јој тражим декаре ?" Видите ди, госпођо, да и боловање најдражега детета може да буде под извесним одношајима утеха ? Кадшто изгдеда као да Бог хвата људе за реч. Најстарији син те јаднице, који већ беше свршио пола гимназије с одличним успехом, који већ беше почео зарађивати и помагати мајци да издржава Фамидију, *гај паде на једаи пут у постељу на којој је шест година боловао од разгнојавања кичменога стуба. Шта мислите да је сирота праља радила ? Ни један богаташ није имао у бодести толико неге, декара и лекова као њен син. По свима чувеним бањама га је водила, и свуда је зарадида својим рукама не само путни трошак и декарину, него је остављала по нешто новаца за понуде своме болеснику. Најзад ослободи јој се и тај болесник живота, и тако је ишдо редом док јој сва деца не помреше осим једног јединог синчића, по имену Јована. Сад се сиротица овако молида Богу : „Господе, ништа ми није жао на те што си ми тодику децу узео. Ето, ја сам све заборавила, ето не ћу ни да мислим на њих само да тебе не увредим, Господе, остави ми само Јована, остави ми сина од заклетве !" И најзад као да се и самоме Богу сажалило, остави јој Јована у животу, Он сврши све школе у Београду, стаде у једну велику трговину као књиговођа, одатле доби позив од једне милионарске куће