Otadžbina

КРОЗ П1ВАЈЦ4РСКУ 563 у Бечу — сигурно сте и ви чуди за барона Спиу — за секретара источних језика и књиговођ), са платом од две хиљаде Форината годишње. Сад Јованова мајка нпје више бида надничарка, сад ју је син издржавао. Крајње богме већ беше и време. Педесета година живота беше превадида, све је снаге беху већ издаде. Изгдедаше као да нека праведна судбина хоће да јој поздати вече њенога живота, да је награди за све муке и патње које јој за 50 година пређоше преко гдаве... Еад на један пут, освану њен Јован у Београду, бдед као смрт, сув и мршав као каква авет, и кашљући сваки час оним сухим, кратким, кобним кашљем, који јој и сувише познат беше. Јадној мајци задедн се срце у недрима, као да се отворпше на један пут сви гробовп њене деце пред њом. „Шта је, сине, ако Бога знаш ? Где су они твоји румени обрашчићи, Јоцо ? Где је оно твоје непрекидно весеље, јабуво моја ?" — „Није ништа, нано...Јако сам назебао... Принципад ми је покдонио некодико хиљада Форината да нроведем зиму у Адгиру. И ти ћеш с^ мном !" И одоше преко Царпграда. Хоће Јоца том придиким уз пут да пропутује мадо. Знате, њему ништа не Фали он је само јако назебао! На по пута, на пучини морској, не дадеко од Пиреуса атинског издахнуо је Јован на крпду своје несрећне мајке а у 25-ој години својега жнвота. Четврт сахата пред своју смрт нричао је својој мајци каква ће чуда видети у Адгиру, и како ће се депо њих двојз тамо наместити... Еада су подазиди из Бзограда, говорида је сиротица свакоме пријатељу и познанику своме: „Јоца је посдедња узданица моја, једини стуб живота мога, једина радост моја, вид очпју мојих, дах прсију мојих. Ако се њему штогод догоди, ја ћу скочиги у море." По њеној прошдости моа?емо веровати да је те речи искрено казада, да је сама у њих веровада, иа ипак она није скочила у море, него је мирно ашла за Јоциним сандуком, који јој мидосрдни људи набавише, кроз удице атинске до на гробље, шта више, упамтила је и то, да је Јоцина пратња наишла на некакав батаљои војске, и како је цео батаљон узео пушке к рамену, како су јој лепо почаствовали њено дете, њеног посдедњег мртваца... Већ њена се деца и не зову другче, него мртваци. — У Атини, па чак и у Трсту било јој је којекако, ту је било људи који су разумевали кад иште парче хлеба иди чашу воде, али кад се затворише у један вагон железничкога вдака за Беч, — јер она се бзше упутида у Беч да благодари барону Сини, шго је дао новаца да јој се јединац излечи — онда настадоше муке, о којима пре ни појма није имада. 48<сахата није окусида ништа, није нп кап воде по86 *