Otadžbina

56

ШЂЕПАН МАЛИ

као да ће је ншчупати: „Да је тако мислио Даиид , данас би оџа на Цетињу ададека. Ето ти га ту, пак га ти најпрви цеди у руке, ја чисто не ћу." — Пољуби владици десницу пак низ Стањевске рудине, пријечцима сустопице сађе у манастир Подмаински да гледа шта се ради. Мало се кад на свијету могл.о одржатн за дуго вријеме господарство у сдабијем рукама, о томе је пуна повијест свијецка примјера. Један дио народа, а ово су добри, почитује„господара да га брани од злица. Други дио почитује га од страха и за невољу, те кад га опииа сдаба надебља, јер га се не боји, пак постане добријема бич, а господару одметан. Овако се згодидо и у Црној Гори у то доба. Видјеше прибранији да је вдадика сдабашан, те дођу до Шћепана и позовну га да међу њих дође. Чисто два три од њих знади да је он лажац, ади опет реку : „Ми се прођимо поповске вдаде, њим ћемо пдашити народ, а он ће игратн како ми успјевамо.'' Уроче да изађе на Цетиње са неколико Махина о мадоме Госпођину дне, и ту да га прогдаси народ царем. Мади је Госпођин дан на Цетињу храм и народни светац. Ту се окупи множ ведика народа на светковину и завјете , из све Црне Горе , приморја и обдижњих земаља. Ту падну одасвакуд сдијеици, који уз гусде пЈевају јуначке пјесме, пропаст српскога царства и погибију српске госпоштине. Народ се свије око пјевача да чује и упамти пјесму, многи уздишу и пдачу, а сви кипе. Иза Вожје сдужбе и ручка, момчад баца се с каменом с рамена, скаче, игра, граби капе, сијече од једног маха говедима гдаве у опкдад, води кодо око цркве; а старци посједају по пољани и разговоре воде. Старјешине црногорске опреме перјанике до Шћепана да га помоде да изађе пред народ. Кад Шћепан стаде пред народ; а уза њ махински гдавари, почне га запитивати протопоп Абрамовић ко је и од куда је, је ди биједа врана иди црна, да се не варају. Шћепан није био веома ријечив, а и оно што је знао говорити заносио би ио туђ рој, што ако и није многе сдушаоце пдијенидо , опет је народу доказивадо да је човјек збиља из дадеке земље. — Он је знао врло добро колико је опасно и стидно градити се царем , пак је вјешто тајио оно што би га наведо да се обдичи. Стојећи у дубак, с капом на глави, подбочио се мачем, пак пробе сједиовако : „Вого браћо Црногорци! Од кад се побратимио мошковски народ Црногорцима од тога смо доба дужни један другому у помоћ прискакати, пак и један а другога гинути, полазити се, мијешати и упознати. У Мош-