Otadžbina

58

ШЂЕПАН МАЛИ

није знао писати азбуком, а дртги што је често помињао свети Јерусаднм, која изрека није Србину своја. — Мој пријатељ Др. Валтасар Богишић, знатни и ваљатни Србин, показа ми јесенас у Бечу њека писма што је Шћепан писао господи дубровачкој, која су ме још боље прптврдила у томе мнењу. Кад се народ у први мрак разиђе, уљегу главари са Шћепаном уманастир да опочину, пак посиједају сви редом на окб увеликој одаји. Тодосије Мрковић није могао срцу одољети но изађе из ћелије и дође у одају. „Помоз Бог, људи!" Сви нристуне да му руку нољубе осим Шћепана. Тодосије, као да није ништа чуо ни видио, пребаца преко прста бројанице, пак све од једном као са шале и спрдње, упита Шћепана : биди на њега руку ставио да га лијечи од жутице. Шћепан му одврати шалу за шалу: „Немам дијека да помдадим стара, ни да скротим наД5 г та." На то Тодосије, жмурећи једнијем оком: До ми приговараш да сам ја тобож стар и надут. „А Шћепан њему лагано: „Ти нијеси то, колико ни ја лијечник. 1 ' Сви умукну колико би орући два пут окренуо воловима. Пропрти најпрви протопоп Абрамовић, помукла лисица, која се из доста гвожђа одапињала: „Оче Тодосије, ово је цар мошковски, којега данас народ прогласи и прими као господара. Кад га је Бог донио пзмеђу нас , који смо ево осиротили , биће и вама редовницима љепше и лакше, јер смо ви доста потеге давали и додијали Од сад ћете боље пратити црковне после, и повратити се таман на прави пут, а нами како да Бог и срећа." Тодосији би мило да Абрамовић наче разговор, пак му не даде ни одушити. „Ја се не чудим вами но њему, ви сте подавно обрнули злијем. Омилило ви мито, судите земљп по пријеко, пак ви се већ нико и не боји. — Сад ви треба цар да уз њега стежете и гулите. Не звате ни сами у чему сте заброждили. Оцкврнили једно свето име , као да сте псу крштено име надјели. Могасте га прозвати војводом или кнезом, ни по јада, но не хћесте него да се ругају с вама Турци и Латиии. Окрунисте га без круне, поцаристе га без царства, а укопаћете га гдје ми врана ни кост не понијела. 0, народе ћори иглупи! С главе рнба смрди. Опет кад те прегазе н прориједе Агарјани, или кад се облочеш брацком крвљу, доћеш зли и гори да целиваш владику у руке, да га молиш и богорадиш да те на пут изведе, а наиасти учува. А ти, чуј ме добро, скитачу, ови исти што су се око тебе облијеколили, знади да се у своја српа смију; припели те на високо да боље врат сломиш кад те туре." Протопоп стане опет да маже: „Немој тако, оче игумане,