Otadžbina

ШЋЕПАН МАЛИ

59

кобити народву срећу. Да те не нознајем под чапром, рекао би да си завидљив , да ти је жао изгубити црковно госпоство. И дару и народу треба твоје вјежбине и мудрости; ти ћеш вазда у нрвијема. Ја не бројим што збори јетки Тодосије, ио што ће творити Тодосије разборити. Сваки те јутрос Црногорац и Приморац куми, с онијем што у руке претвараш, немој не закдати, јер ће ти бити души тешко бреме, а имену пријекор и срамота." Тад сви усташе на ноге и побацаше капе на под да га смидују. И бијаше готово умукнуо, прегорјевши разлог сиди , кад Шћепану не даде гријех да мучи. „Оче, Тодосије, ја идем од куда сам дошао, пак ти говорио о мени лијепо пли ружно, једнака ти хвала. Поздрави ми старца владику и реци му да се окани свјетовна посла, а да пази цркву по закону, ако ће да га помидујемо и да га пустимо с миром умријети." На ово се Тодосије оиет распали, као ватра кад у трухломе дрву тиња док је вихор опет разјари. Пуче сваке јаде на Шћепана , и догна му нокте под нос. Кад угледају махински главари да је Тодосије заборавио на човјештво , дохвате га пак ш њим у ћедију, а са Шћепаном без вечере у У1апчиће. Тркне Тодосије брже боље на Статвевиће да понесе вдадици Шћепанов поздрав. Он је мисдио да ће Саву пожећи на упор, ади се љуто варао, јерје Сава под мирном ћуди крио дубоко оштроумље, нак, жедећи сачувати Црној Гори п својему браству црковно погдаварство, пошље дјакона Арсенију Пдаменца, свога сестрића , с писмом к Шћепану, и помоди га да му допусти да га завдадичи, да му буде спрежник и помагач, јер он остарио п пзнемогао не може да сдужи цркву као што треба. Ово је био први чин дажицара. Од тога дана поче Шћепан збиља царевати, а гдавари у његово име управљати земљом. Ш Рат и бојеви Од кад прогдаси Црна Гора Мадога Шћепана царем , а владпка му пита допуст да завдадичи дјакона Арсенију, умноже се мобе и покдони одасвуд и већ му доносе повеће размирице да размрша и прекида Иза сред Старе Србије, из Арбаније и Херцеговине, дођу поклвсари с даровима те се протресе и У 3 РУЈ а °ва земља с мора на Дунаво. — Мдетачка влада видје које јој здо пријети. Честа и страшна писма Бубићева , которскога провидура, и скадарскога консула , забрину жестоко госпоштину како да угаси овај пламен. Вродови, највиша јој сида,